У православљу заиста јесте добровољна жртва највиша потврда Личности. Ако оставимо по страни сам теолошки концепт Личности, можемо остати на појму „жртве”. У православљу је, дакле, ријеч о добровољности, о свјесној и осмиљшеној одлуци да се учини неки подвиг зарад испуњења вишег духовног или животног циља.
Питање аутентичне личности јесте појам који никада неће приближити психологију религији. Психологија може терапеутски да толерише, али не може да уважи да душа његује разум, да срце одржава мождано здравље. Није дакле обратно.
Када се разори духовни потенцијал бића тада нужно долази до расапа личности, до дезинтеграције личности, и то заиста на начин како то објашњава психологија. Али раскорак између психологије и религије долази и у погледу разумијевања узрока и у погледу разумијевања посљедице. Али то не значи да се у многим важним пољима духовности и менталног здравља психологија и религија не додирују.
Поштујући изузетно домете савремене психотерапије, ипак, апсолутну предност дајем православљу када је у питању концепт аутентичне личности. Ако бих остао само на нивоу оперативних појмова могао бих понешто појаснити.
Колико знам нијесу нормативни, али јесу у пракси употребљавани појмови какви су: „Исусов комплекс”, „хришћански нарцизам” или „комплекс великомученице”. Но ови појмови двоструко су погрешни. Колико показују суштинско неразумијевање појмова „жртва”, „мучеништво”, „спаситељство” у хришћанском смислу ријечи, толико погрешно реферишу на проблеме људске психе који се имају у виду примјеном ових квалификатива.
Примјера ради, у православљу заиста јесте добровољна жртва највиша потврда Личности. Ако оставимо по страни сам теолошки концепт Личности, можемо остати на појму „жртве”. У православљу је, дакле, ријеч о добровољности, о свјесној и осмиљшеној одлуци да се учини неки подвиг зарад испуњења вишег духовног или животног циља. Ако пронађемо семантички еквивалент појму „жртва” онда је то „подвиг”, што опет може бити слично, и само слично, оном „хибрису”, прекорачењу мјере, у античким трагедијама, чију узвишеност пак нико не спори. Подвиг је чин срца а не ума, што не значи да се подвижник руководи силом ирационалности, већ силом љубави, духовне освијешћености.
Усмјерити питање концепта патолошке жртва ка искуству хришћанског живота потврђује неразумијевање психолошког проблема, јер се проблем може евидентирати и у другим религијским или културним моделима живљења. Стога је сасвим примјереније о проблемима говорити у појмовима Карпмановог „драмског троугла” (жртва, џелат, спаситељ). Или умјесто израза „комплекс великомученице” користити појам „комунални нарцис”. Тиме се усмјеравао пажња на суштину тог проблема, на узрок и посљедице поремећене личности.
Појмовна прецизност увијек доноси већу флексибилност у рјешавању проблема. Стога добар психотерапеут вриједи колико и добар духовник, при чему квалификатив „добар” ваља третирати и у погледу стручности, и у погледу добродушности. Добар свештеник не срди се на човјекову грешност али одбацује гријех. Добар терапеут не своди клијента/пацијента на дијагнозу, већ лијечи болест.
Милорад Дурутовић
