Пише: Биљана Ванковска
Превод: Журнал
Срећна Нова 2026… кад би бар… Док Американци ишчекују говор Доналда Трампа о стању нације, 4. јануара, ми остали гледамо још једну епизоду империјалног насиља: буквалну отмицу предсједника Венецуеле и његове супруге — подсјетник да је у свијету царстава суверенитет тек ријеч на папиру. Подсјетимо се: његова инаугурација је била „окруњена“ такозваним примирјем у Гази, које је од тада однијело још десетине, можда и стотине хиљада живота.
Али за своју прву крупну, медијски експлозивну акцију, Трамп је обезбиједио „трофеј“ као искусни ловац. Изабрао је легитимног предсједника суверене државе — несрећника који сједи на огромним резервама нафте и који се, поврх свега, налази у „америчкој хемисфери“, по Mонроовој доктрини. Николас Мадуро је буквално отет — заједно са супругом — и авионом пребачен у САД да би био „изведен пред лице правде“. А шта је америчка правда, то добро знамо: од рушења Аљендеа до монтираних судова, од бруталног погубљења Садама Хусеина до Гадафијевог убиства без суђења.
Нација може запасти у занос, увјерена да њен „предсједник мира“ шири демократију и мир (на свој, јединствен начин). У међувремену, енергетска богатства се „увећавају“ кроз пљачку. Мадуров насљедник је већ помазан — чак је и Нобелов комитет јавно обавијестио њу да се власт у Каракасу мора промијенити, да се демократија мора успоставити.
Управо смо свједочили још једној епизоди америчког крвавог глобалног епа. Ништа ново — ништа што већ нисмо гледали. И то није све: на Божић је извјесно бомбардована Нигерија; сада се отвара нови покушај дестабилизације Техерана; у Гази је вјетар разнио шаторе, а дјеца се смрзавају до смрти. Украјина и даље бива потапана новцем и оружјем — нападима који као да моле Бога да из Москве стигне нуклеарни одговор. Знали смо да ће 2026. бити хаотична, али не баш овако брзо.
У међувремену, још увијек сваривам апсурдне новогодишње честитке наших националних лидера, који пузе у захвалности и дивљењу пред Вашингтоном и Бриселом. Колико је то јадно, колико понизно — али они су једноставно уплашени, одани пијуни Империје. И можда с правом.
Сјећам се да сам једном разговарао са једним предсједничким кандидатом о питању кључном за нашу земљу. Питао сам да ли ће га уврстити у свој програм. Гледао ме је разрогачених очију: „Знаш ли како су се према мени понијели у кабинету америчког амбасадора? Срушили би ми чак и авион ако бих покушао!“ Мислио је на загонетну смрт Бориса Трајковског у паду авиона. Помислио сам: ако волиш своју земљу и желиш да је водиш, мораш бити спреман да за њу умреш. Али то је само мој идеал сувереног предсједника. У данашњем свијету, то је чисти идеализам.
Веће и моћније државе клањају се једном лудаку-Нерону. А за наш крај, готово је свеједно ко сједи у Бијелој кући: увијек постоји нека црна листа појединаца које САД санкционишу по нејасним критеријумима, и неки закон изгласан у Конгресу, па претворен у извршну уредбу: Закон о демократији и просперитету Западног Балкана. Детаљи се разликују од земље до земље — за Македонију, између осталог, то значи безусловно повијање главе пред неправедним и неједнаким споразумима са сусједима и са етничким Албанцима унутар државе — али нацрт је јасан: повеља неслободе и подаништва. Избори, устави, привиди државности — све је то без значења кад си вазал.
Данас пишем, потресена догађајима у Венецуели. Ова необична форма агресије — буквална отмица актуелног предсједника и његове супруге (à la Чаушеску?!) — тиче се нечег више од нафте, више од једне земље у „њиховој хемисфери“. Посматрам стрпљење Кремља (упркос провокацијама) и питам се: хоће ли Глобална већина — онај остатак свијета који заиста чини већину, изван бирократија насиља — наставити да ћути и посматра ове сулуде империјалне авантуре? Хоће ли чувати сопствени мир и националне интересе, или ће једноставно чекати да и њихов ред дође? Ко ће зауставити „америчку коњицу“?
Они не разумију никакве метафоре, никакву дипломатију, никакву пристојност, никакву жељу за миром. Хоће да буду први на свијету, па макар се свијет већ распадао.
Зато, када прође шок због Венецуеле, хоћемо ли чекати сљедећу кризу и опет све заборавити? Не знам. Истини за вољу — знам, али немам моћ да дјелујем. Ми, драги људи, нисмо могли да спасимо ни Газу од геноцида, а камоли свијет од глобалног насиља и пљачке.
