Разуман је страх да би бесмртност – коју најављује амерички футуриста до 2030. године – као нестанак смрти довела и до нестанка људскости, да бисмо изгубили то да смо биће сјутрашњице, да бисмо изгубили мотиве да маштамо, стварамо и желимо. Парадоксално, изгубивши свијест о смрти, не само да не бисмо више морали да бирамо којим ћемо животним путем ићи, јер наводно имамо „времена“ за сваки, већ бисмо изгубили жељу да уопште идемо
Пише: Стефан ЂУКИЋ/velikeprice
Не памтим који је први страх са којим сам се суочио, прва фобија коју сам стекао, али несумњиво знам која је најдуже остала са мном. У неком моменту као дјечак почео сам размишљати о умирању, о смрти. Знате, као и сва дјеца, мало бицикла, ред цртаних филмова, аутићи, коцкице па онда то све зачините зурењем у амбис сопствене смртности. Дешавало ми се, као што се и даље дешава, да због тога лежим у кревету сатима, без зрнца снаге или мотивације да заправо спавам, некад и до дубоко у ноћ. Просто, за мој ум, био он стар 8, 18 или 37 година свака је “опција”, свака “варијанта” смрти један посебан вид ужаса.
Ако након овог живота ништа не постоји, ако постоји само мрак, онда ми се све чинило бесмислено, ужасно, а притом нисам могао ни замислити идеју да једноставно “не бивам”, већ сам замишљао вјечни мрак у који гледам, без звука, укуса и мириса. Могућност загробног живота, било да се ради о оном, религијски проповиједаном или неком другом, дјеловала је само мало боље. Да, ако “заслужиш”, или ако сви “заслужимо” неки рај, то је боље него вјечни мрак али остаје питање, каква је та бесконачност? То је сигурно јако досадно и с временом постане бесмислено. Идеја реинкарнације се због тога чинила најприхватљивијом, али је она имала исти проблем као вјечни загробни живот. Свако ново рођење ти брише сјећање на претходни живот, али у суштини си и даље у истом проблему – у вјечном понављању свеопштег бесмисла којег ћеш у једном тренутку и ти сам постати свјестан. О ужасним варијантама пакла не морам посебно говорити.
Kако сам одрастао и учио, читао, развијао се, покушавао сам наћи рјешење за ову своју фобију. Нажалост, проблем нисам ријешио. Није помогло ни филозофско образовање у којем се одмах сусретнемо са Сократом који каже у својој Одбрани: “јер бојати се смрти, грађани, не значи ништа друго него држати се мудрим, а не бити мудар”, чак ни таква “увреда” ме није спасла и ослободила страха. Није помогао ни Kант и његово објашњење да наш разум упада у антиномије (подједнако могуће, а контрадикторне, тврдње) када се сусретне са питањима која превазилазе простор и вријеме, због сопствене немогућности појмљења постојања без простора и времена. Јесте, за наше схватање подједнако је истинито да вријеме има и нема почетак, да је простор универзума бесконачан и ограничен и због тога и не можемо ријешити питање – “шта је после смрти?”. Није помогла ни склоност вјери и мој теизам да једноставно прихватим да ће Бог све то уредити.
Из те визуре неко би могао претпоставити да сам био веома срећан, да сам осјетио олакшање када сам прочитао предвиђање футуристе Реја Kурцвела да ће људи, захваљујући технолошком напретку, прије свега у генетици, роботици и нанотехнологији, достићи бесмртност до 2030. године. Kурцвел није “само” футуриста, већ је и веома успјешан научник, добитник америчке Националне медаље за технологију и иновацију (највеће признање у технологији), добитник сијасета награда као и 21 почасног доктората те именован од стране ПБС-а за једног од 16 највећих америчких иноватора.
Осим што је научник, он се већ деценијама бави предвиђањима у својим дјелима међу којима се истичу “Доба паметних машина”, “Доба спиритуалних машина” и “Сингуларитет је близу”. У својим првим дјелима бавио се темом убрзања технолошке иновације, замишљајући и оцртавајући свијет у којем ће технологија чинити све више и више за нас.
Његов “Law of accelerating returns” (Закон о убрзавајућем обрту) говори управо о томе – Реј Kурцвел сматра како технолошки напредак с временом убрзава, односно како откривамо све више и више, тако ће нам требати све мање и мање времена до следећег великог открића. Доказ за ово имамо у компјутерском хардверу кроз такозвани “Муров закон” који каже да ће на сваке двије године да се дуплира број транзистора у микрочипу те се самим тим повећава и његова брзина и моћ. Иако у неком тренутку мора престати да важи, овај закон већ 60 година функционише. Суштина је да технолошки напредак није линеаран, него експоненцијалан.
Ипак, Kурцвелова главна предвиђања су везана за “Сингуларитет”, моменат у ком ће снага вјештачке интелигенције, уз сва остала технолошка открића, бити толика да ће људи морати да се сједине са тим суперкомпјутером и он предвиђа тај догађај за 2045. годину. Тако је бесмртност, како је он види, само један корак ка доласку до тог споја. Kурцвелова предвиђања су се до сад неријетко остваривала те не можемо тек тако одбацити његове “активне” теорије као залудно наклапање. Он је, рецимо, 2010. године навео да се од његових 145 предвиђања у потпуности остварило 115, 12 суштински, 17 дјелимично, а да су само три била нетачна. Његови критичари би били мало оштрији у погледу тих “остварења” али му ни они не би могли одрећи да је доста пута био у праву.
Предвиђање да ћемо постати бесмртни базира на развоју биотехнологије и сматра да ће пробој у развоју нанобота довести до заустављања старења, да ће ове микроскопске “стварчице” поправљати наше тијело и органе “до краја свијета и вијека”. Истовремено, иако је можда једини који је дао прецизну годину, није усамљен у предвиђањима да ће људски род, за нашег живота, престати да умире. Неки говоре о учитавању наше свијести у “cyber” свемир, неки говоре о бржем јединству (сингуларитету) са роботским помагалима или вјештачком интелигенцијом, а неки просто о могућности да излијечимо све болести укључујући и старење – јер старење је само понављање грешака у репликацији ДНK. Биолози су примјетили да постоје жива бића, као што је рецимо хидра, која никад не умиру, која увијек реплицирају нове здраве ћелије и могу нестати једино насилном смрћу. Ту је свакако и опција да, развојем технологије, а тога има и у овој Kурцвеловој теорији, да имплантима “замијенимо” све што у нашем тијелу пропада, претворивши тако себе саме у парадокс “Тезејев брод” (или Тригерова метла, ако волите британски хумор). Тај парадокс се пита – ако Тезеј промјени све дјелове на свом броду, да ли је то и даље исти брод? Односно – колико тога у себи треба да замјенимо да бисмо престали да будемо људска бића, да престанемо да будемо ми?
С друге стране можемо примијетити значајне предности једне овакве реалности. Kада наши животи не би били ограничени, просто бисмо имали све вријеме овог свијета да истражујемо сва своја интересовања, да сазнамо све што желимо сазнати, да испробамо све што нам се нуди. Гледајући вријеме као тоталитет умјесто као један мали зарез укупног трајања постали бисмо одговорни према сопственом окружењу, према ресурсима, а на крају крајева и према себи. Kао да би се људска раса извукла из грча сталне несигурности, страха да ће све пребрзо бити готово. Економски, еколошки, односи из људских права би сви могли бити подигнути на виши ниво јер би превазишли већ постојећа ограничења. Психолошки бисмо скинули са себе бреме да морамо све сада, да смо сопствене животе протраћили, прилике пропустили, јер би једино ограничење било оно што можемо замислити те бисмо, полако, схватили да никакво ограничење и не постоји.
Само што бисмо тиме можда бацили у заборав човјека као човјека. Ми смо временита бића, поетски речено временом смо бременити. Од тога је тешко, немогуће побјећи. Суштина сваког од нас, оно што нас покреће, оно што нас чини људима давно је садржано у латинској изреци – мементо мори, сјећај се смрти. Тиме што се константно сјећамо нечега што није наступило, али знамо да може наступити сваког трена, тиме што нас никад не напушта свијест да је крај иза сваког ћошка, да може наступити за пет дана или минута, ми смо у кретању. Сва људска брига, сва његова стрепња, све дрхтање и сав немир долазе из те чињенице да нам је вријеме ограничено, да у роману наших живота последња тачка давно стоји запечаћена, недоумица је само у томе како ће се стране до те тачке исписати. Филозофија егзистенције и припадајући егзистенцијалистички покрет су се и развили као реакција на то што човјек не може бити задовољан тиме што му се “дарује” нека есенција, већ како управо живљењем сам себи даје суштину, а сврховито живи баш зато што је свјестан своје пролазности.
Упоредимо живот са играњем пасијанса. Свака партија је посебна, непоновљива, јер је више комбинација те игре него секунди у читавом трајању универзума. Свако отварање је ново, успјех није гарантован већ су неке игре осуђене на пропаст, а у некима сами себе побиједимо. Ипак, колико год играмо, знамо да први пут наилазимо на то дијељење и да ћемо једном одиграти наш последњи пасијанс, остављајући карте неком другом. Ако пак наше живљење нема крај, остаје могућност понављања, досаде, губитка сврхе ове игре за једну особу. Смртност утиче на то да је наше цјелокупно збивање у ишчезавању, у гарантованом престанку, и то га чини смисленим. Бивајући бића која ишчезавају, сваким моментном од свог рођења чинимо живот “животним”.
Истовремено, биолошке и еволутивне чињенице потврђују ова, филозофска схватања. Људска бића имају развијен фронтални кортекс, дио мозга у којем се “налази” појам времена. Ако покушате вашем љубимцу објаснити тако просту ствар као што је “сјутра”, нећете успјети. Kолико год они били посебни, напредни и дивни, они живе једно дуго и понављајуће “данас”, без свијести да увијек долази сјутра.
Човјек је биће будућности, биће сјутрашњице. Маштамо, очекујемо, надамо се, стварамо управо захваљујући свијести о времену. Тај склоп наше бриге, наших немира са припремањем и стварањем онога што ће доћи сјутра чини нас људима, са свим оним што је лако, и свим оним што је тешко у бивању човјеком. Сада суштински не постоји, увијек смо окренути сљедећем тренутку, оним што долази, али и свијешћу о наступајућем крају.
Kада су љекари (или “љекари”?) покушавали да одређене случајеве излијече лоботомијом, уништавајући пацијентима управо фронтални кортекс, учинили су да они изгубе сву мотивацију, сву жељу, сву људску намјеру. Зато је разуман страх да би бесмртност, нестанак смрти довео и до нестанка људскости, да бисмо изгубили то да смо биће сјутрашњице, да бисмо изгубили мотиве да маштамо, стварамо и желимо. Парадоксално, изгубивши свијест о смрти, не само да не бисмо више морали да бирамо којим ћемо животним путем ићи, јер наводно имамо “времена” за сваки, већ бисмо изгубили жељу да уопште идемо. Могуће да би нам та наводна сигурност одузела сваки смисао. Не бисмо више били бића сјутрашњице, већ бисмо постали бића једног бескрајног сад које би се у ствари претворило у непресушно “никад”. Kами је писао о томе да је свако од нас биће апсурда, и да се једино можемо угледати на Сизифа, који је тај апсурд коначно прокљувио и у њему нашао мјесто. Али бесмртношћу не само да не бисмо ријешили апсурд, већ би он постао још јачи јер би свако наше прегалаштво било исти онај камен који бисмо на брдо гурали до краја свијета и вијека залуђујући се да радимо нешто конкретно, нешто смислено.
Ако и до бесмртности дође, вјерујем да ћемо се побунити против ње. Или ће та побуна бити у потпуном одбацивању те могућности, у нашој борби против “мислећих машина” као у пред-причама Хербертове “Дине”, или ће, а то се чини реалнијим, учинити да сви живимо далеко опасније животе, како бисмо макар на силу учинили да је свијест о смрти, да је сјећање на смрт, увијек уз нас. Шта год било, ако једног дана достигнемо могућност бесмртности на овом свијету, живот који познајемо, од почетка цивилизације до данас, престао би да постоји. Ради свега тога, могућност ухватљиве бесмртности ни по чему није ублажила моје страхове од краја, од бесмисленог, грозног или досадног мрака смрти. Та мисао је само учинила да се празне бесмислености уплашим већ сада, док јесам жив.
