Beskrajni plavi krug, u njemu tišina: Naka, Garinča i Tomislav B. u ogledalu tuđih svetova

Kada je naredne godine, na talasu brazilskog trijumfa, na kraću švedsku turneju došao Botafogo, razlika je, po svoj prilici, bila samo u nijansama… Iz švedsko-brazilskog „kulturnog prožimanja“ Garinče i jedne švedske ljubiteljke fudbala (i fudbalera), izrodio se naredne godine jedan tamnoputi dečak. Svog biološkog oca nikad nije sreo. Nije bio u prilici da zapamti ni svoju biološku majku. Uprkos spomenute opčinjenosti (izvesnih) Šveđanki brazilskim fudbalerima, tamnoputo vanbračno dete u Švedskoj ranih šezdesetih očigledno nije bio lagan prtljag. Majka Garinčinog sina bebu je posle svega nekoliko meseci dala na usvajanje.

Tako je dečko stigao u porodicu Alfa i Margarete Lindberg u gradiću Šleftio na severu Švedske… i postao Ulf Lindberg. Kad je porastao, Ulf se preselio u Halmstad, otvorio kiosk sa kobasicama, oženio se, dobio decu… Ulf izgleda „brazilski“ i liči na tatu.  Govori samo švedski. U vreme Mudijala 2014. godine, koje se održavalo u Brazilu, Ulf Linberg doživeo je svojih 15 minuta slave. Našli su se „sponzori“ da mu organizuju put u Brazil i susrete sa nekima od njegovih bioloških srodnika.

Garinča je imao (bar) petoro dece, tako da Ulf po tatinoj liniji ima u Brazilu pregršt rođaka. Mediji su te susrete ispratili i o njima izveštavali. Sudeći po objavljenom, jedno interesantno pitanje kao da Ulfu nije postavljeno: Kako je bilo odrastati kao crnac u Švedskoj šezdesetih i sedamdesetih?

Garinčin sin jedan je od retkih koji na to pitanje mogu da odgovore iz prve ruke. Mekano i jednostavno mu nije bilo sigurno. Koliko god možda uzorna, Švedska pedesetih i ranih šezdesetih, etnički i kulturno veoma homogena, bila je tvrda u apsorpciji. Pristižu u to doba brojni invandrare, strani radnici, među njima i Jugosloveni. Dobrodošli su, pošto je švedskoj industriji potrebna radna snaga. Brzo dobijaju posao. Saživljavanje sa novom sredinom, međutim, ide veoma, veoma sporo….

Oporih svedočanstava kako je u to doba izgledalo kad si „drugačiji“, pogotovo druge boje kože, naslušao sam se i ja, iako sam u Švedsku stigao mnogo kasnije. Svartskalle, što bi moglo da se prevede kao „crna lobanja“ ili „crnoglavac“, predstavlja jednu od najgorih švedskih uvreda. Njom su čašćavani oni koji se nisu uklapali u zadati foto-robot. Nekad je bilo do tamnijeg tena i kose; nekad nije moralo ni to. Početkom devedesetih bio sam svedok kako je jedan plavi „Jugo-Šved“, rođen i odrastao u Švedskoj, na ulici bio nazvan Svartskalle, samo zato što je pričao (sa mnom) na srpskom. Uvreda se, bez sumnje, odnosila i na mene, ali ja to tada niti sam razumeo, niti me je posebno tangiralo.

Crnokožac je bilo van kategorije. Crnaca naprosto nije bilo i skoro da su bili izvan pojmovnog sistema.

Švedstvo i brazilstvo

Upsala univerzitet, osnovan 1477. godine, najstariji je i najčuveniji univerzitet u Švedskoj i nordijskim zemljama. U svojoj dugoj istoriji imao je mnogo velikih trenutaka i slavnih studenata. Dešavalo se, tu i tamo, i ponešto neslavno. Na primer: Švedski institut za rasnu biologiju. Ustanovljen parlamentarnom odlukom 1922. godine,  funkcionisao je pod okriljem Upsala univerziteta. Mundijalske 1958. godine je preimenovan i pripojen univerzitetskom Odseku za medicinsku genetiku.

Institut je predstavljao avangardni projekat – bio je prva naučna ustanova tog tipa u svetu. Njegovo postojanje, ugled i rad lepo ilustruju okvire i stremljenja „moderne“ evropske misli tog doba. Na izvorištu znanja Instituta napajali su se mnogi; pored ostalih i vodeći poštovaoci „naučne misli“ iz Trećeg rajha. Direktor Instituta, doktor Herman Lundborg (1868-1943), i njegove ugledne kolege naučnici, glavnom misijom svoje ustanove smatrali su očuvanje visokog kvaliteta švedske rase.

U isto to vreme, u „zaostalom“ Brazilu, koji se takoreći tek iščupao iz robovlasništva, vodeći intelektualci i umetnici, poput pesnika i pisca Osvalda de Andradea (1890-1954) i antropologa Žilberta Freirea (1900-1987), na različite načine promovišu ideju mešanja rasa i kultura, i zastupaju stav kako afro-brazilsko nasleđe, ranije prokaženo, predstavlja integralni deo brazilske kulture i fundament brazilstva.

Jedno od praktičnih ishodišta „naučnih“ saznanja švedskog Instituta za rasnu biologiju bila je praksa (prisilne) sterilizacije. Od 1934. do 1975. godine, kada je na to konačno stavljena tačka, u Švedskoj je sterilisano šezdesetak hiljada ljudi. Eugenika nije bila jedini i ekskluzivni razlog za seciranje jajca i jajnika; svejedno, rasno-biološka perspektiva se zapatila.

Ali, vremena se menjaju, a sa njima naučni, društveni, politički pogledi… U Švedskoj se u jednom trenutku, zahvaljujući verovatno ponajviše Ulofu Palmeu, dogodio Kopernikanski obrt i kvarenje visokog rasnog kvaliteta počelo je da biva tretirano maltene kao rešenje, a ne kao opasnost i problem.

Od šezdesetih godina Švedska je primila stotine hiljada doseljenika sa svih strana sveta – izbeglica, azilanata, političkih progonjenika… U zemlji od 10 miliona stanovnika sada ima preko 170 različitih dijaspora; skoro petina populacije nema autohtono švedsko poreklo.

Kada se objašnjavala ili branila politika „otvorenih vrata“ obično su isticani moralni i humanitarni razlozi i imperativi. Jedan praktičan razlog se ne spominje toliko, iako nije ništa manje važan. Švedska je ogromna, a retko naseljena. Strani radnici i doseljenici su predstavljali zamajac ne samo industrijskom uzletu, nego i demografskoj regeneraciji.

U ulici Katarina Bangata, dva-tri ulaza od zgrade Nake Skoglunda i samo nekoliko metara od spomenika „Vidimo se kraj gola“ smešten je dagis – mali vrtić. Deca u dagisu su raznih boja i nijansi, nisu samo i isključivo plava. Crni Ulf Lindberg tu danas ne bi bio nikakvo čudo neviđeno. I periferije gradova, gde su u većini „dođoši“, takođe su „lonci za topljenje“, samo sa drugim „sastojcima“. Da li je to nešto dobro, ili je nešto loše, postalo je deplasirano pitanje; to je tu.

Kolumbovska razmena

Neki biolozi smatraju da je „otkriće“ Amerika u biološkom smislu predstavljalo najveći događaj još od izumiranja dinosaurusa. Ekspedicijama Kristofera Kolumba, a zatim kolonizacijom i velikom „seobom“ afričkih robova na američki kontinent, došlo je do najveće razmena životinja, biljaka, kultura, ljudi, tehnologije i ideja između američke i afro-evroazijske hemisfere u čitavoj istoriji. Istoričar Alfred Krozbi (1931-2018) taj proces je nazvao „kolumbovska razmena“: „Kolumbovska razmena je razlog zašto je paradajz u Italiji, pomorandže u Americi, čokolade u Švajcarskoj, ljute papričice na Tajlandu.“

Početkom sedamdesetih kada je Krozbi prvi put objavio studiju „The Columbian Exchange“ njegove teze smatrane su kontroverznim. Naročito problematičnim smatrano je to što je ekološko-biološke faktore pretpostavio političkim i ideološkim. Tri, četiri decenije kasnije, Krozbi je dobio status vizionara.

Uprošćeno rečeno, moglo bi da se kaže kako je Krozbi smatrao da su virusi i bakterije odigrali veću ulogu u evropskom osvajanju i potčinjavanju Amerika nego njihovo naprednije naoružanje i naučna i društvena superiornost. Ključna evropska prednost na duge staze bila je, po njemu, biološka, a ne tehnološka.

„Godine 1491. svet se u mnogim svojim aspektima i karakteristikama sastojao iz najmanje dva sveta – Novog sveta, Amerike, i Starog sveta, koji su činili Evroazija i Afrika“, piše Krozbi. „Kolumbo je te svetove spojio i od tada imamo gotovo neprekidnu razmenu domaćih biljaka, životinja i bolesti koje se kreću tamo-amo preko okeana između dva sveta. Veliki deo svetske ekonomske, društvene i političke istorije uključen je u razmenu živih organizama između dva sveta.“

Za starosedelačko domorodačko stanovništvo Amerike kolumbovska razmena predstavljala je pomor i katastrofu. Neotporna na evropske viruse, to stanovništvo je bivalo desetkovano, neretko i potpuno zbrisano. Kolumbovska razmena dovela je, takođe, do radikalne promene eko-sistema.

„Kolumbovska razmena nije bila u potpunosti kontrolisana, ni shvaćena od strane učesnika, ali je omogućila Evropljanima da veliki deo Amerika, Azije, i u manjoj meri Afrike, transformišu u ekološke verzije Evrope“, navodi Krozbi.

Čitajući Krozbija, nekako se lako dođe do zaključka da je i ovo što mi živimo danas, gde god da smo, ta davno otvorena nepredvidivost. Kao ni u prošlosti, to u čemu smo sada nije moguće u potpunosti ni shvatiti ni kontrolisati.

Brazil i Švedska su, svako na svoj način i u svoje vreme, iskustveno došli do spoznaje da identiteti zasnovani na etničkoj i rasnoj homogenosti nisu više dugoročno održivi, a ni praktično izvodljivi. Šira zajednica, kako god da joj se nadene ime u budućnosti, biće utemeljena na drugim principima. Koji će to principi biti i kako će izgledati scenario za održivi identitet 21. veka, pitanje je koje je i tamo bez odgovora. Ali bar se „napipava u mraku“ u potrazi za njim.  

Brazilski ugao

Na putovanja često odeš s jednom idejom, a tamo gde si se zaputio nađeš nešto sasvim drugo od onoga što si očekivao ili tražio. Polazeći u Brazil, nadao sam se da ću tamo videti nekakvu „alternativu“ globalnom ćorsokaku u kome smo se zadesili. Takve „alternative“ beše tamo samo u tragovima. Ali, Brazil mi je dao novu dioptriju za posmatranje i poimanje: Evrope, Amerika, Afrike, Azije; Istoka i Zapada; istorije; tobožnje univerzalnosti društvenih nauka i neupitnosti naučnih istina; civilizacije i kolonizacije; iseljeništva, mešanja rasa i kultura… Slično bih donekle mogao da kažem i za Švedsku.

Iz takve udaljenosti i sa tom „alternativnom“ dioptrijom i mi, kako god sebe nazivali i doživljavali, vidimo se sasvim drugačije. Kad smo tu, na svome i među svojima, mnogo smo veliki, važni, jaki; centar smo sveta; kao da nas je na stotine miliona; i kao da je čovek, pojedinac, jedinka, potpuno nevažan. Iz udaljenosti se to naše tu, takvo kakvo jeste, razbucano i rasparčano, uglavnom ne razaznaje. Izvan fokusa je, slično kao Robin Vilijams u Vudi Alenovom filmu Hari van sebe.

Susret u Sao Paulu sa Tomislavom B.A to mi je na slikovit način osvestio.

Tomislav je iz Iloka. Etnički je Hrvat. Govori ekavski, jer se u Iloku kad je on odrastao gledao TV Beograd; bio je bolji signal. Tu gde Dunav krivuda stvarajući rukavce, Ilok je svojim položajem gravitirao ka Srbiji. Tomislav je u školu je išao u Bačkoj Palanci. Trebalo je samo preći most. Iz Hrvatske u Srbiju. I obrnuto, u povratku kući. To je bilo najbliže i najpraktičnije. I „normalno“.

Tomislav je 1991. napunio 18 godina.

Od njega i njemu sličnih i jedni i drugi hteli su da stvore heroje. On je imao prozaičnije planove. Hteo je da ostane živ, i da živi… Kad je puklo, došao je u Beograd; tu su bile ambasade. Obilazio ih je. Bez uspeha. Bio im je suviše mlad i bez konkretnih traženih kvalifikacija. Nije zamišljao Brazil kao svoje krajnje odredište. O Brazilu, u stvari, skoro ništa nije ni znao. Brazil mu se, igrom slučaja, otvorio, iako tamo nije imao nikog svog.

Kako je izgledalo kad je sleteo u tu stvarnost, samo on zna. Nije moglo da ne bude šokantno. Brazil ni sad nije jednostavan, početkom devedesetih bio je još manje. Pogotovo kad si potpuno sam. U prvo vreme pomagao mu je Dragiša Pavličić, „politički emigrant“ koji je u Brazil stigao ranih pedesetih. Dragiša je bio jedan od retkih „licenciranih“ znalaca našeg jezika u Sao Paulu i radio je kao učitelj, prevodilac, sudski tumač… Do njega su, pre ili kasnije, dolazili svi naši koji bi u Brazil došli i u njemu ostajali. Nekima je i pomagao, koliko je već mogao.

Golobradom klincu bez ćage, para i igde ikoga, najveći kapital u to prvo vreme bilo je srednjoškolsko znanje engleskog. Malo Brazilaca je vladalo engleskim, a dolazili su stranci, pa je tako Tomislav na brazilsko „tržište rada“ kročio kroz ugostiteljtvo. Radio je u barovima elitnijih bordela u koje je zalazila međunarodna klijentela. Posle je prešao na taksiranje. Da bi se osamostalio, zadužio se da kupi svoj auto. Nije mnogo prošlo, auto su mu ukrali. Ponovo je morao da iznajmljuje. U doba kad smo se sreli još je vozio taksi… I maštao je o selidbi u Baiju…

Noć na zemlji

Za Tomislava sam znao „iz priče“ drugih. Zvao sam ga više puta, ali trebalo mi je vremena da ga „uhvatim“. Radio je sumanute noćne smene i danju je bio nedostupan; spavao je. Na kraju je pao dogovor da se nađemo u blizini katedrale u centru Sao Paula, pa da pričamo u kolima, dok on radi… Kad sam stigao na dogovoreno mesto, zapitao sam se kako ćemo se prepoznati i naći među tolikim ljudima. Nije bio problem, iz cuga smo se prepoznali u masi. Kako? Da li toliko drugačije izgledamo od svih ostalih? Da li je bio uhvaćen pogled? Mig? Držanje? Neki pokret? Verovatno ponešto od svega toga.

Ostatak večeri podsećao je na epizodu iz Džarmušove „Noći na zemlji“; kontekst kao da je skicirao Suba, na margini svojih „Saopaulskih ispovesti“:

„Zamislite Blejd Raner u tropima. Život u Sao Paulu je brz, lud i opasan, pošto se stvarnost neprestano menja. Grad je pun ljudi sa svih strana Brazila i stranaca, koji svi u tome pokušavaju da nađu smisao. Ako čovek ima vremena i strpljenja da kopa dovoljno duboko, to može da vodi do otkrića za otkrićem, možete naći veoma čudne ljude i veoma posebna mesta…“

Noć je. Scenografiju čini nepregledni grad-monstrum: neboderi, kuće, ulice, avenije; semafori i ulične svetiljke; sjaj i beda… Tomislav je za volanom, ja sam na suvozačkom mestu. On saživljen sa ambijentom, kao da je u Iloku ili Bačkoj Palanci; meni oči razrogačene i usta otvorena. Sao Paulo mi je bio i ostao zastrašujuć, grozan i fascinantan i nikad nisam mogao dovoljno da ga se nagledam. Pričamo. Na zadnjem sedištu smenjuju se njegove mušterije. Isključivo žene. Novinarke i tv-voditeljke, pevačice, eskort-dame… „Sa njima je sigurnije“, kaže… „A i one vole da imaju lepog šofera.“

U pola glasa mi sugeriše da se sa putnicama ne upuštam u razgovor na portugalskom, da ne bih na kraju morao da plaćam račun: „To od kavaljera očekuju…“ Jedna putnica nije mogla da obuzda znatiželju dok nas je sa zadnjeg sedišta slušala kako pričamo na „Vukovom“ jeziku, koji u Brazilu dođe kao neki supertajni kodni sistem.

„Tom, nisam imala pojma da ti nisi Brazilac… Koji je to jezik, gde se njim govori?“, upita ona.

„Znaš gde je Italija?“, odgovori joj on retoričkim pitanjem. Italiju u Sao Paulu manje-više svi znaju, jer su mnogima preci odande stigli. „E pa onda znaš da Italija izlazi na more. Na kopnu, s one suprotne strane mora, bila je jedna zemlja od dvadesetak miliona ljudi, otprilike kao Sao Paulo. Zvala se Jugoslavija. Onda je bio neki rat i ta zemlja je nestala, više je nema. Umesto nje sad postoje Srbija koja je kao Rio, Hrvatska kao Belo Horizonte, Bosna kao Salvador…“

Nisam dobio utisak da je objašnjenje putnici nešto razjasnilo. I dalje nije bila u stanju da vizualizuje i zamisli prostor „sa suprotne strane mora“ od Italije.

Dok je pričao sa mnom, Tomislav bi s vremena na vreme otvorio usta kao da hoće nešto da kaže, a onda bi samo bez reči uzdahnuo… Nije uspevao da nađe reči. Nekad ih očigledno znao, „na vrh su mu jezika“, ali su presušile i više ih nema. Nikad pre toga nisam razgovarao sa nekim ko tako ostaje bez reči i nemi na jeziku na kom je progovorio.

To mi je, takođe, ostalo kao jako sećanje na to veče. Posle toga se nismo čuli ni videli. Moji iz Brazila su sa njim izgubili kontakt, ali je neko od njih načuo su da je kupio kućicu u Baiji. Zamišljam ga kao Tima Robinsa na kraju „Bekstva iz Šošenka“, kako je kraj okeana našao svoje „mesto bez sećanja“…

Ostati bez reči

Od te noći u Sao Paulu, pogotovo posle dužeg vremena provedenog u Švedskoj, gde sam engleski i švedski koristio mnogo češće nego srpski, ostajanje bez reči, i bez jezika, javljalo mi se kao neka mora. A kad bih sa svojom kucom Mici, sa kojom sam pričao srpski, šetao kraj jezera Melaren, uvek bi mi, iz nekog razloga, na pamet dolazio „Panonski mornar“ Đorđa Balaševića. Uvek baš kraj jezera Melaren javljao bi mi se osećaj da ostajemo bez jezika, kao što je Panonski mornar ostao bez mora…

Moja najbolja brazilska prijateljica Andrea je antropolog i silno vreme je provela između Đevđelije i Triglava, najviše u Bosni i Hercegovini, pokušavajući da nas dokuči, pojedinačno i zajedno. Naučila je jezik, na nama je doktorirala i post-doktorirala. Posle svih svojih studiranja i istraživanja, kaže mi, u poverenju, da ona između nas, zakrvljenih i zavađenih uzduž i popreko, ne vidi neku suštinsku razliku; svi smo joj beli, Evropljani, pričamo manje-više istim jezikom…

„Da, ali nismo u stanju da nađemo zajednički jezik…“, mudro joj odgovorih.

Gde ćemo mi na kraju da završimo u kolumbovskoj razmeni? U kojoj Italiji bismo mi mogli da budemo paradajz? Ko bi mogao da bude čokolada kod nas? Da li je „viši cilj“ naše misije u globalnom eko-sistemu da budemo presađeni negde drugde, ili možemo da uspevamo i u svom izvornom ambijentu?

Šta god da su odgovori, nadam se nećemo baš mi biti neki novi brazilski Indijanci. Nesposobni da pojme šta evropski kolonizatori od njih zaista hoće, i bez imuniteta na viruse koje su ovi doneli sa sobom, nema ih više…

Izvor: RTS