Пише: Мића Вујичић
Оца су совјетске власти послале у логор, мајка је ратовала у Црвеној армији, а он је 1988. остао на Западу. Писац породичног романа Дани умируће светлости, чија је тема живот у Источној Немачкој, говори о крхкој граници између живота и фикције, видљивој подели у његовој домовини која није нестала 1989, социјализму и капитализму, проблемима левице и разлозима популарности екстремно десничарских странака.
Ојген Руге је рођен 1954. на Уралу, у СССР-у. Његовог оца, Волфганга Ругеа, историчара из Немачке Демократске Републике, совјетске су власти депортовале у логор на Северном Уралу број 239. Мајка, Рускиња, служила је као каплар у Црвеној армији током Другог светског рата.
Када су му биле две године, породица се вратила у Источну Немачку. У војсци је осамнаест месеци био граничар – „против своје воље“ – а потом завршио студије математике на Универзитету Хумболт и постао научни сарадник у Централном институту за физику Земље при Академији наука. Писао је драме, снимао никад приказане документарце. У Савезну Републику Немачку отпутовао је 1988. с визом за посету, и није се вратио у НДР. Наредне зиме пао је Берлински зид.
Биографија за роман?
Пре деценију и по добио је Немачку награду за књижевност за роман Дани умируће светлости, код нас објављен у Лагуни, у преводу Јелене Костић Томовић. Дело је било најчитаније и најпродаваније 2011. у његовој земљи. Преведено је на више од тридесет језика.
Чим смо се срели у београдском Гете институту, у друштву преводитељке Биљане Пајић, наметнула нам се тема аутобиографског и измишљеног.
Казао нам је да Дани нису аутобиографија: „На известан начин, јунак Александар јесте мој алтер его, али више је реч о другим члановима породице. Чак и да хоћеш, не можеш да опишеш стварност онаквом каква јесте. Реалност је незгодна, компликована, понекад нетипична. Зато кад пишеш фикцију, покушаваш да је згуснеш у роману и изоштриш ликове. Штавише, не одговара у потпуности истини, јер сам јунацима приписао конкретне детаље. Рецимо, Шарлоте… Знао сам да је 1952. дошла у Источну Немачку из Мексика, међутим, шта је она тада осећала и мислила – нисам могао да знам.“
У једној сцени великог породичног романа о четири генерације и пола века живота у НДР-у – Шарлоте примећује да је загушљив ваздух у кући; „да се лепи за плућа попут какве старе крпе“.
На који начин прозаиста долази до таквих поређења…
„Имам астму! Претпостављам да сам је наследио од бабе“, одговара Руге. „Тачно знам како је… Но, пробао сам да дочарам и оно што немам.“
Курт, Александров отац, историчар, аутор монографија, говорник, мајстор анегдоте, који умало није умро у логору, у старости почиње да „губи језик“. Гадно за некога ко се бави прошлошћу, ко сведочи о совјетском гулагу.
„Ставови ликова нису нужно моји, чак ни Александрови“, истиче. Ипак, открива је поменути детаљ истинит. „Мој отац је у дубокој старости изгубио моћ говора и последње што је могао да изговори била је једино реч: Да.“
Убеђен је да тако нешто не може да се измисли.
До ситница слика живот у некадашњој Немачкој Демократској Републици. Дисциплину и скривене радње партије, монтиране процесе и лажне импорт-експорт фирме финансиране од Руса да би „тајној служби Коминтерне служиле за кријумчарење људи и материјала“. Опсесивно читање новина, чији назив садржи реч „демократише“. Маркице за млеко и вита-колу. Цигарете ЦЛУБ, скупље због дувана са Запада. Несташице, трабанте, суседе – до јуче чланове тајне службе Штази или Хитлерове војнике. Војни рок с политичком обуком „неофашизам и милитаризам у Западној Немачкој“.
У поглављима опрезно скаче од 1952. до 2001, али временски оквир јесте такав да се увлачи цела светска историја између тих тачака, укључујући 11. септембар у Америци. Рушење Зида 1989. кичма је хронолошког реда.
„С тим да у роману нема самог пада Зида!“, наглашава Ојген Руге. „Хтео сам прозу о преокрету након рушења, али без те конкретне вечери. У Немачкој су слике, и оно што се говори о томе, толико бројне да су постале истрошене, неупотребљиве у књижевности. Плус, ја верујем у рупу! Може да се изостави доста онога што делује битно ако се све около довољно добро опише.“
Присећамо се да нам је писац Инго Шулце причао да је преспавао кључне догађаје, напросто је раније отишао у кревет. Запрепастио се када је сутра укључио вести – плашио да сви одмах не оду у Западну Немачку.
Ојген Руге је у том моменту већ био на другој страни, тамо је остао лето раније, није се вратио кући. Памти да га је назвао пријатељ. „Касно по подне… Предвече…. Рекао ми је шта се десило. Деловало ми је скроз сулудо. Нисам имао телевизор, па сам се одвезао до пријатеља и заједно смо гледали…“
Напомиње да је у најновијем роману, који управо излази, описао те сате.
Надовезујемо се: питање је актуелно, чује се теза да та граница што је делила земљу никада није престала да постоји.
Потврђује: „Да. Идеја да је подељена Немачка брзо нестала у главама, била је илузорна. Није могло бити другачије, говоримо о стварима које су обликовале и биографски и социјално. Утицаји стварани деценијама не могу да нестану преко ноћи. Уз то, делови источно и западно од Лабе јако су се разликовали. Што се мене тиче, никад ми није било стало да су сви људи исти, већ да сви људи, у сопственим различитостима, могу да покажу поштовање једни према другима. Што није случај!“
Немогуће је заобићи тезу да крајна десница нарочито успева у источној Немачкој.
„Многи лидери екстремно десничарских партија долазе са запада и на западу имају све јачу позицију. Зато што су грађани страшно незадовољни. Вероватно јесте тачно да су на истоку још незадовољнији. Често се говорка како су куће у градовима лепе, реновиране, али се заборавља да све те лепе куће припадају западним Немцима. Заборавља се да су источњаци мало могли да наследе због система у коме су живели и да је ретко ко од њих у стању да купи стан, да га има у власништву. Нова поскупљења, инфлацију и друге факторе осећају јаче од људи у западној Немачкој. Дозволите, хоћу да кажем да не верујем да источни Немци имају нешто против демократије! Сасвим је погрешно такво становиште. На истоку, са искуством диктатуре, посебно су осетљиви на ограничавање слободе мишљења, на било коју недемократску власт. Не ради се о томе да су незадовољни уколико влада демократија, већ да хоће да буду задовољни како влада та демократија.“
Берлински зид између прве и друге Њемачке: Ратни хушкачи против Путинових пацифиста
То ти је капитализам – надовезујемо се – а романописац препознаје реченицу коју у Данима умируће светлости изговара деда Вилхелм, бравар, са пиштољем, онај што је по доласку из Мексика градио партијску каријеру са супругом Шарлоте; директорисао сумњивом фирмом, одржавао састанке у подруму, био „оперативац“, окићен многобројним значкама, циничан, забринут због младих дефетиста.
„Ствари се мењају. И свет и ја. У међувремену сам дуже живео у капитализму него у социјализму. Интересантно је да се мој став о социјализму није променио, али мој став о капитализму – и те како јесте.“
Прати ли ТВ емисије у којима се у бесцење продају предмети предака, њихове успомене, раритети, каквих су дупке пуне и његове странице.
„Не гледам превише телевизију, али не изненађује ме да тога има. У капитализму се продаје све што се може продати.“
Кроз пасусе низ пута севне реч „стаљинизација“. Курта брине одлазак Никите Хрушчова са места шефа партије, „без њега би још увек био тамо, у доживотном прогонству иза Урала“. Интересујемо се шта је сада са „стаљинизацијом“, та претња опседа Ругеове протагонисте.
Саопштиће да не воли Путина, ни Трампа. Да ни с Мерцом није у сјајним односима. „Људи пребрзо употребљавају термине фашизам, стаљинизам. Под тим називима почињени су незамисливи злочини. У доба стаљинизма, сваког је минута доношена нова смртна пресуда. Ради се о историјским сингуларитетима и треба бити врло пажљив када се они користе.“
Комунизам, социјализам, капитализам, али Дани говоре и о радничким покретима. Размишљајући о архиви оца, историчара из НДР-а, Александар на 19. страници предвиђа да је падом Зида све завршено: „Сва та наводна истраживања, сав тај полуистинити и полуискрени материјал који је Курт сабирао о историји немачког радничког покрета – све ће то, веровао је Александар, избрисати политички преокрет…“
Раднички покрети.
„Левица се у последње време фокусира на мањине, на људе који су стигли миграцијама, док је оне који су првобитно били њена циљна група, дакле, раднике, потпуно изгубила из вида. Могуће да је то разлог што је АфД тренутно толико јак. Они се окрећу тим истим радницима, иако је АфД економски либерална партија. Уопште не значи да ће тим људима донети нешто боље.“
Да.
Извор: Радар
