Пише: Гојко Влаовић
Оно чиме Србија са правом може да се поноси је чињеница да су пионирски кораци у области роботике учињени управо на њеним просторима израдом чувене „Београдске шаке“. Наиме, сад већ давне 1964. године у тадашњој Југославији професори Рајко Томовић и Миодраг Ракић са Електротехничког факултета у Београду започели су амбициозни и софистицирани рад на изради вештачког органа са чулом додира. Тако су њих двојица већ следеће године конструисали модел прве на свету протетичке роботске шаке на екстерно напајање (мотор једносмерне струје). Развијена је у Институту „Михајло Пупин” у Београду.
Шака је имала пет прстију, миоелектрично управљање и сензорску повратну спрегу. Могла је да изведе две основне радње: стискање у песницу и скупљање са испруженим прстима. Тај модел мултифункционалне спољашње ручне протезе познат је у свету као “Београдска шака” и сматра се једним од најважнијих пионирских подухвата у области роботике.
Пионирски подухват светских размера
Научни саветник Института “Михајло Пупин” у Београду Александар Родић за НИН Дипломацy каже да се са правом може констатовати да је израда “Београдске шаке” несумњиво пионирски подухват у светским размерама.
“Револуционарна је јер је била деценијама испред свог времена. У питању је прва протетичка роботска шака са спољним напајањем, миоелектричним напајањем и сензорском повратном спрегом. Поседовала је адаптивност и могућност хвата, док тада нигде широм планете није постојао ниједан сличан радни прототип. У тренутку када се појавила, медицина је користила механичке протезе без електронике и аутоматике”, објашњава наш саговорник.
Оригинална идеја, због које је “Београдска шака” и настала, била је да се користи у клиничке сврхе, међутим од тога се одустало. Родић објашњава да је разлог био тај што је шака била технолошки напредна, али прескупа и компликована за серијску производњу и медицинску примену у тадашњим условима.
“Поред тога у пракси је постојао проблем робусности и поузданости за свакодневно коришћење, а истраживачи су је више користили као експериментални и научни прототип за развој роботике него као готов медицински производ”, наводи Родић.
Професор Миодраг Ракич, сарадник професора Томовића, је полужним мехнизмом успео да покрерће свих пет прстију, са само једним електромотором.
“Заиста је инжењерска уметност да се на тако малом простору направи тако прецизан механизам. Могу да кажем да је малтене као сатни, то је прецизна микромеханика”, каже Родић.
Примерак послат у НАСА
Вест о изради “Београдске шаке” проширила се диљем света великом брзином па је тако прешавши Атлантски океан стигла и до Сједињених Америчких Држава, односно до њене националне свемирске агенције – НАСА. Уследио је захтев да се један пример “Београдске шаке” достави у Вашингтон у седиште Националне ваздухопловне и свемирске администрације, како иначе гласи пуно име НАСА, да би се чуду технологије за то доба нашла практична примена.
“Један примерак је послат у НАСА 1969, године јер је та агенција разматрала могућност да се Београдска шака користи на орбиталним станицама за извођење лабораторијских сервисних операција. Међутим, идеја није реализована јер су се појавили технички и политичко-организациони проблеми. У то време наиме свемирски програм је био фокусиран на мисије са људском посадом, односно Аполо програм. Технологија “Београдске шаке” захтевала је додатно развој и тестирање да би задовољила стандарде поузданости за свемирске мисије. Такође њену практичну примену су отежавале и хладноратовске околности као иначе и ширу сарадњу НАСА и истраживачких институција из тадашње Југославије. Због тога “Београдска шака” никада није доспела у свемир, али је њен значај у историји роботике остао неупитан”, наводи Родић.
Он додаје да је током даљег развоја направљено више верзија “Београдске шаке”. Прва варијанта из 1964. имала је две основне функције а то су стискање у песницу и скупљање са испруженим прстима.
“У наредним годинама развијано је неколико унапређених варијанти, укупно четири верзије које су се разликовале по унутрашњој конструкцији бољој адаптивности и механици прстију. На развоју каснијих верзија посебно је радио доктор Зоран Стоиљкович”, истиче Родић.
Где се могу наћи примерци Београдске шаке
Иначе, сачувани примерци “Београдске шаке” налазе се у Бостонском музеју роботике у САД, Институту „Михајло Пупин” и на Електротехничком факултету у Београду.
“Чињеница да се један оригинални примерак “Београдске шаке” налази у Музеју роботике у Бостону свакако потврђује њен светски значај и научну вредност. То је признање да је тај југословенски пројекат био референтна тачка у историји биомедицинске роботике и сврстава га раме уз раме са најважнијим достигнућима у свету роботике тог времена”, каже Родић.
Некадашњи ректор Универзитета у Београду и бивши декан Екектротехничког факултета Бранко Ковачевић за НИН Дипломаси каже да се пројекат “Београдска шака” са правом може назвати зачетником роботике и биомедицинског инжењеринга
“Финансиран је средствима америчког Национаалног фонда за науку. Реч је о веома значајном подухвату, а да је то и заиста тако најбоља потврда је податак да је проглашен за један од највећих пројеката у области роботике у 20 веку. Такође треба додати да је професор Томовић је у то време називан оцем роботике”, објашњава наш саговорник.
Рад на бионичкој шаци значајно је допринео повећаној активности на пољу роботике, како у свету тако и у Институту “Михајло Пупин”. Томовић је посетио САД и након повратка 1965. године заједно са професором Миомиром Вукобратовићем посветио се истраживању и раду на конструкцији егзоскелета за доње екстремитете. Две године касније њих двојица постају истакнути чланови Београдске школе роботике и новоосноване Лабораторије за роботику…
Извор: НИН
