Није остало јасно шта највише смета противницима мурала са Амфилохијевим ликом: то што се толики цртеж једног човјека види на јавном мјесту; то што је у питању лик свештеног лица а не неког фудбалера или сликара; или то што је све осликано на згради државне институције?
Да ли би било прихватљиво да је на згради ЦЕДИС-а осликан Дејо Савићевић (на здравље Деју), „експерт“ за литије?
Да ли би прошло то да су момци из братства насликали Амфилохија на неком, довољно великом, објекту у приватном власништву?
Или је најбоље да „мурализам”, тако распрострањен свуда на Балкану, заобиђе Црну Гору – навикнуту на мање димензије сликарства?
Некако слутим да је ипак главни проблем у димензијама и количини доступности Амфилохијевог лица. Покојни владика је симбол литија и једног духовног идентитета, а како нијесу сви симпатизери истих – није добро да сви гледају у њега. Продубљују се, кажу неки, подјеле. Може бити. Има логике.
Само, никако ми нема логике да људи којима смета јавна презентација Амфилохија, ни једне ријечи не кажу против освјетљених слова на улазу у Цетиње којима је исписана ријеч „Белведер”!
Колико грађана Црне Горе прође тим путем, од Будве до Подгорице преко Цетиња, којима није по вољи никаква асоцијација на блокаду пута у дан устоличења новог митрополита?
Треба ли такве грађане сматрати мање осјећајнима и мање достојанственим у односу на оне који су згранути тиватским муралом?
Понавља се прича о Шешељу и Драгињи. Шешељево огавно и примитивно помињање жена из Црне Горе повод је за критике и гнушања, док нико ни да зуцне о простачком одговору који је посланик у црногорској скупштини Драгиња упутила Шешељу, помињући жене у Србији.
Милија Тодоровић
