Пише: Алекс Гарет
Бела Тар није човек који ћаска. Чим је наш Zoom позив отпочео, кренуо сам да се захваљујем на издвојеном времену, па сам му рекао да ми је драго због ове прилике – на шта ми је он одговорио да не треба да будем толико учтив, већ да му једноставно кажем шта хоћу. Осмех на његовом лицу одаје добро расположење, иако његове речи сугеришу да одмах пређемо на ствар. Тако и чинимо.
Повод за разговор је тридесетогодишњица његовог магнум опуса Сатантанго (1994). Познат по изузетној дужини, спором, медитативном ритму и богато стилизованом свету који гради, овај седмочасовни филм посвећени филмофили често сматрају светим гралом. На листи Sight and Sound из 2022. године изабран је за (заједничко) 78. место на списку најбољих филмова свих времена – што је, без сумње, пренизак пласман – а Сузан Сонтаг је дала сажетак онога што многи осећају када је рекла: „Радо бих га гледала сваке године до краја живота.“
Сатантанго прати становнике заборављеног мађарског села који, након распада колективне фарме, праве планове за нови живот. Њихове намере, међутим, ремети долазак загонетног и харизматичног Иримија (кога тумачи композитор филма Михај Виг), који као да има сопствене идеје – и о људима и о њиховом новцу.
Иако се због своје приче често описује као филм о пропасти комунизма, у Таровом сложеном универзуму заплет је само један елемент међу многима. Филм се, уосталом, отвара седмоминутним кадром крава које ходају кроз блатњаво поље. Снимљен у оштром црно-белом контрасту, са дугим, лутајућим кадровима и лавиринтском, нелинеарном структуром, Сатантанго је захтеван филм – дело бескомпромисног аутора.
Преминуо Бела Тар, мајстор узнемиравајућег приказивања духовне прошлости
С обзиром на то да разговарамо поводом тридесет година од премијере филма Сатантанго, помислио сам да би било занимљиво започети разговор темом времена. Раније сте говорили да је време протагонист у вашим филмовима – можете ли то мало да разрадите или објасните детаљније?
Мислим да је то кључно питање за филм, али и за цео наш живот. Наш живот се одвија у две димензије: једна је простор, друга је време. И управо зато не волим да идем у биоскоп, јер филмски аутори – или, хајде да то назовемо капиталистички филмски бизнис – игноришу и време и простор. Њих занима само приповедање. А шта уопште значи то „приповедање“? Када живите свој живот, ви скоро сваког дана радите исте ствари.
Када сам почео да снимам филмове, мој циљ је све више постајао да прикажем неку врсту целовитости – нешто што показује наш живот на једноставан начин. Не мислим да је наш живот нарочито изузетан. Он једноставно тече.
Неки критичари, говорећи о филмовима који се према времену односе на начин на који то чине ваши филмови, користе изразе попут temps mort, „мртво време“, и говоре о сценама које су „сувишне“ у односу на наратив. А ипак, у вашим филмовима ти тренуци делују једнако неопходно као и они „наративни“. Да ли ви у свом раду правите разлику између наративних и ненаративних момената, или људи промашују поенту када тако говоре?
Све време постоји нека чудна врста нарације. Када сутра ујутру одете до продавнице и купите млеко, кафу или нешто друго – и то је нека врста нарације. Шта уопште значи „наратив“? Знате шта је рекао Енди Ворхол – свако може бити звезда петнаест минута. Дејвид Боуви је био мало великодушнији када је рекао: „Можемо бити хероји на један дан.“ Само један дан. И то је оно што људи желе. Желе да буду хероји. Наравно, сви бисмо волели да будемо хероји, сви желимо да будемо слободни, дивни, вољени, обожавани, али како? Живот је једноставно живот. И сутра опет морате да одете у продавницу по млеко и кафу.
Премијера овог филма била је пре тридесет година. Али када смо почели да га радимо, то је било и раније. А ја сам престао да се бавим овим проклетим филмом 2011. године. Шта уопште могу да вам кажем о времену, о ономе што људи желе? Имам скоро шездесет девет година, видео сам толико тога у животу, широм света, и више немам потребу да судим. Када сам био млад, судио сам – то је било лако. Данас само кажем: „Будите хероји макар један дан.“
Поред фокуса на време, ваш рад има снажан фокус и на текстуру – било да је то киша која удара о блато или одећа ликова. Због тих текстура, делује као да у филмовима постоји чврста, опипљива стварност. Ипак, критичари често трагају за симболима у вашим филмовима. Да ли мислите да је током ових тридесет година постојала тенденција да се филм Сатантанго превише интелектуализује и тумачи на начине које ви нисте намеравали?
Пре свега, овај филм је заснован на роману Ласла Краснахоркаија. То је био његов први роман. Постали смо пријатељи. Он није био присутан током снимања, али јесте током постпродукције. Књигу је написао, јер је као млад човек живео и радио у мађарској равници, у једном веома ружном дворишту. Када смо почињали, отишао сам с њим на иста места на којима је писао, јер сам желео да видим исту стварност.
И када сам тамо стигао, схватио сам људе из његовог романа на потпуно другачији начин него док сам их читао. То је значило да морам да се вратим тој истој стварности. Морао сам да развијем нови филмски језик, или да пронађем начин како да ту стварност снимим. Роман нам је био нека врста штапа за ходање, али главно питање је било како да у филмском језику пронађемо пут за ту трансформацију. Дословна адаптација, један-на-један, била би крајње глупа, примитивна и ружна.
Када говоримо о истраживању тих пејзажа – да ли бисте рекли да је филм снажно укорењен у том конкретном времену и простору? Јер он делује врло безвремено. А ипак се, барем у Великој Британији, често описује као филм о пропасти комунизма у источној Европи, што му даје и политички призвук. Да ли га ви видите као филм о том одређеном политичком тренутку и простору?
Ми се никада, ама баш никада, нисмо дотицали ничега што се односи на актуелни тренутак, на дневне догађаје. Не. Мој циљ је био да говорим о некој врсти вечности, или о неком дубљем питању. Зато у мојим филмовима никада не видите аутомобиле или било шта што би вам открило датум. Никада не видите новине са насловном страном и датумом. Потпуно испразнимо улице, уклонимо сваку рекламу или знак који би вам показао време, јер ја мислим да је све то – вечно. Разумем да данас морате да платите рачуне, али ваш живот – он мора бити макар мало космички, а не стално то „бам, бам, бам“.
Како одговарате људима који кажу да у вашем раду постоји духовна димензија?
То није духовно. То се догађа. Не волим реч „симбол“. Кунем се Богом, све је конкретно и дешава се управо сада. То сте ви. И зато кажем – нема симбола, нема алегорија. То не одговара филмској слици, јер не можете снимити нешто што не постоји у стварности. Сто је сто. Али, наравно, знамо да постоје хиљаде различитих столова.
Да се вратимо појму времена – једном сте рекли у интервјуу да је Сатантанго првобитно био замишљен као филм од шест сати, али да се током снимања продужио. Занима ме зашто је уопште од почетка био планиран као тако дуг филм – зашто сте осећали да је та дужина неопходна. Шта сте добили том дужином, а што краћа верзија не би могла да пружи?
У роману постоји поглавље у којем Иримија држи говор – седмо поглавље, ако се добро сећам, али сигурно је у другом делу. Структура целог романа је структура танга: шест корака напред, шест корака назад. Када смо били на сету, снимали смо тај говор онако како је у роману, јер без тога не би било јасно како Иримија узима новац од људи. Морате врло јасно да покажете шта би могло да се догоди и шта се заиста, физички, догађа. Не волим многе филмске ауторе, али ово је лекција коју можете научити од Хичкока: снимајте оно што се заиста дешава.
Да ли је икада било разговора о томе да Веркмајстерове хармоније (2000) буду исте дужине? Роман на којем се филм заснива, Меланхолија отпора истог аутора, заправо је дужи од романа Сатантанго.
Истина је да ми је Ласло послао рукопис Меланхолије, и схватио сам да је немогуће снимити филм по том роману, јер не познајем ниједну особу на свету која би могла да буде Јанош Валушка. Неколико година касније био сам у Берлину и радио са неким младим филмским ауторима. Један од њих је организовао кастинг и позвао Ларса Рудолфа (који ће касније играти Јаноша) на пробу. Он је био улични музичар, нека врста рокенрол типа. Свирао је трубу. Видео сам тог човека на углу улице и имао сам осећај: можда би он могао да буде Јанош, због своје личности, начина на који постоји. То ме је дотакло. Он је разлог због којег смо снимили Веркмајстерове хармоније. Он ме је испровоцирао.
После сам рекао Ласлу: “У реду, хајде да снимимо филм”. Али сам му рекао и ово – роман има три велика поглавља, а ја желим да узмем само средњи део, који се зове Веркмајстерове хармоније. Прво поглавље је прелепо. Могао бих да снимим, рецимо, једносатни филм о возу и госпођи Плауф. И крај је био невероватан. Али средњи део је наша „прича“.
Дужина филма у потпуности зависи од тога шта желите да кажете. Можда сте видели мој кратки филм, хајде да га назовемо хаику, Пролог (2004). Траје само пет минута. Уопште ме не занима шта је „прихватљиво“. Ми само радимо оно што осећамо. Ви осећате дужину и осећате ритам, јер је то форма онога што радите. А она долази из стила и из онога што желите да кажете и поделите с људима.
Сатантанго је један од оних филмова који су заиста померили границе у начину на који се филмови праве и гледају. Рекли сте раније да сте током припрема путовали по Мађарској покушавајући да пронађете нову форму којом бисте забележили оно што сте тамо видели. Колико сте свесно покушавали да створите нови филмски стил, другачији од свега што је постојало пре тога?
Стил настаје корак по корак. Не рађате се са стилом. Идете од првог филма, другог, трећег… Када завршите филм, ви ћете – јер нисте глупа особа, надам се – имати нека нова питања. А на та нова питања не можете одговорити старим одговорима; ваш претходни стил више не функционише. Морате да идете даље. Следећи пројекат вас провоцира да направите још један корак.
Знали смо да ће снимање Сатантанга бити тежак посао. И био је – апсолутно – али смо га волели. Нажалост, многи људи су у међувремену умрли: глумци, сниматељи. Изгубили смо много добрих људи, и сада, када кажете „тридесет година“, шта могу да кажем? Изгубили смо тих тридесет година, али је то емотивно, интелектуално и физички био огроман изазов, права авантура. Сви који су били део тог пројекта – били смо заједно 120 снимајућих дана, плус две године припрема. То није било снимање филма… ми смо летели.
Извор: Глиф
