Пише: Вела Хамваш
1.
„Есквилинску Венеру” исклесао је у петом веку непознати грчки уметник. Неки је називају Аталантом, јер скулптура очекује да се с њом ступи у лични контакт, а шта је друго именовање до једна врста додира? Можда је исклесана за време краља Алкеста ВИ између 471. и 466. године. Можда потиче из Кнососа, из школе Критиоса и Несиотеса. Неки подозревају да ју је исклесао јонски уметник у Великој Грчкој, у исто време када су настали „Возар двоколице из Делфа” и „Олимпијски Аполон”. Сада се налази у Риму, Палацо Конзерваторе.
Било како било, она је једина скулптура, заједно с „Возарем” и „Аполоном”, која носи на себи грандиозност архаичког стила, али и осећање за тананости новијег стила. У њој нема више никакве крутости и управо нема на лицу оног осмеха који разрешава крутост. Архаички осмех је знак живота; то је она тачка на којој се скулптура преображава у човека. Осмех покреће камен.
„Есквилинској Венери” није потребно да буде покренута. Већ је у покрету. Цела скулптура се смеши, не само уста. Камен је оживео. Али још није омекшао у животу. Није сазрео, није упио толико меса да би га начео квареж. Скулптура је тврдо мишићава, па ипак је мека; дечачка је, па ипак је заобљена; слатка је, али од природне сласти меда, не од шећера. Невини трен буђења, онај када се око отвара у зору и прима прву плодотворну зраку сунца. Још није напустила материју, још лежи сасвим у камену, али је у њој већ покренута будност живота. Више не спава, али још није устала: сада се рађа.
Нема тренутка који би од овога могао бити пластичнији. Будилачки покрет у уснулој материји — то је знао Микеланђело када је клесао „Зору” за надгробни споменик Лоренцу Медичију. Само што и Микеланђело омаши тамо где омаши сваки скулптор, изузев Грка: не зна да је пластика драма. Зато што је драма, може да поднесе само једну једину мисао: мисао делања. Предмет вајарства увек је покрет, или, што је исто: спокој. Јер су покрет и спокој заједно драматични.
Микеланђелов камен који се буди није драмски, напетији је од тога, — истовремено: малаксалији је. Не креће се и не враћа, него хоће да се извије и стропошта се. „Зора” на надгробном споменику се ломи, „Есквилинска Венера” се савија. „Зора” стреловито лети, „Есквилинска Венера” благо маше крилима. Роденов покренути камен, онако како је исклесан у „Балзаку”, још је даље од Грка. „Балзак” се уздиже из вртлога, материја се врти. То није чиста драма покрета и спокоја, није прозирна борба живота и смрти, што управо вајарство јесте: дијалог непокрета и покрета. Роден је лиричар: код њега и није реч о борби. „Балзак” је патос, трпљење, није драма, а отуда и није скулптура.
2.
Човечанство је две хиљаде и петсто година чинило све да речи лиши њихове чулности, па ипак, било ко, било где ако каже: лепа, трагом речи увек се јавља слика жене. Реч је и данас дубоко еротична. Оно што је лепо, увек привлачи; лепо је пожељно; изазива у човеку жељу да га дотакне. Примамљива и заносна чар у тој речи лебди као иманентна праслика, као динамична платоновска идеја. То је еротски магнетизам жене.
Привлачност не осећа само мушкарац, лепом, односно жени диви се и жели је исто тако и жена као и мушкарац, јер је лепота позитивна животна сила, велика чињеница живота. Можда се на трагу лепоте и у жени буде исте привлачности. Завођење, драж и чар делују свеобухватно; толико су еротични да делују и преко оквира полова. Жене и саме умеју да се диве својој лепоти. И деца усхићено посматрају лепу жену; вероватно ни животиње не могу да избегну ову очаравајућу силу. Изворно лепо је значило жену и оно суштинско у њему сачувало се. Лепо је она магнетична привлачност која је суштинска привлачност жене.
Галерија Уфици тужила модну кућу „Жан Пол Готје“ због одевних комада с мотивима Ботичелијеве Венере
Чулна реч, везана за живот, реч на чијем дну се љеска праслика зреле жене: с њеним обимом пуноће, мекотом коже, ватром очију, благим додиром косе, гипком лакоћом хода, — свеколиком еротичном раскоши својом сама је чулна омама. Због тога је и у појединостима лепа: блага коса, ватрене очи, заобљени удови — јер је све лепо што преузима узор праслике, жене. Реч феминин — леп мушкарац значи да је женствен. Лепа одећа значи бити привлачан као жена. Леп предео је магнетичан магнетизмом женске еротике. Музика, боја, цвет, зграда, песма само су утолико лепи уколико подсећају на љубавну чар која струји из жене.
Зато све оно што је током многих столећа речено о идеји лепоте само је знак жеље да се лепо лиши своје материјалности. Безуспешно. И данас из лепоте, кад год је неко дотакне, букне елементарни еротски пламен: поразна беспомоћност мушкарца насупрот древној дивоти која се очитује у жени.
Кад човек за „Есквилинску Венеру” каже да је лепа млада жена, то није само гомила речи. Пропорционална, свежа, привлачна, љупка, то јест: жена. Примамљива, заносна, све то значи исто. Шта је највиша тачка ове лепоте? — то је млада жена. Шта је савршенство младе жене? — она очарава. Шта је у њој привлачно? — што је лепа. Лепота није идеал, него стварност до које се не треба уздизати, јер постоји.
3.
Одећа деморализује човека. Чист људски однос постоји само у нагости. Покривена телесност изузима себе из чисто људског односа. Д. Х. Лоренс вели да ако човек не добија довољно светлости, постаје свестан кривице. Ноге, труп, леђа, руке живе у непрекидној тами, у непрекидном мраку и у њима се развија једна врста кривице. Супротстављени су свету, иступају из њега и заснивају нов живот. Људи који живе у подрумским становима закржљали су, исто као и клице биљака у тами, бледи су и малокрвни. Одећа је човеков подрумски стан, плеснива дворишна соба у споредној улици. Под запаром одеће човек се дегенерише, губи везу с оним за што је истински рођен.
Данас, када је неодевеност постала једна врста хистерије, потресно се виде резултати покривања: деформисани прсти ногу, неразвијени листови на ногама, глупи бокови, блесави струкови; удови расли у тами, напуштени жмиркају тражећи помоћ на светлости од које су се одвикли. Свест о кривици свог закржљалог и јадног бића не могу да одбаце онако као одећу која им је заклањала сунце. Због тога модерна нагост никада није чиста с оним мореликим дубоким плаветнилом, као што је прозирна нагост природности која се по себи разуме.
У данашњој нагости човека осећа се да јој недостаје одећа: данашњи човек је и овде, као и на свим тачкама живота, само сопствени разломак. Нагост грчке скулптуре је иста као и код животиња, биљака и звезда. Удове Венере су однеговали погледи света: непрекидна контрола која је утицала својом неименованом верношћу на сваку линију, облик, прегиб, удубљење и испупчење; непрекидна уравнотеженост савета, критике, дисциплине, похвале, подстрека и коначно набујало уживање које је примило све новије знаке савршенства: радост мушкарца који је клицао овом блиставом плену, радост ваздуха који је и нехотице постао блажи приликом додира, земље која је видела тријумф сопствене метаморфозе, и светлости, те највише васпитачице која је поново попримила целокупно зрачење ватре.
4.
У писму Емили Тест Валери говори о именима које заљубљени дају једни другима као о „плодовима телесног поверења”. Речи срца су детињасте. Речи пути су елементарне. Љубав служи зато да би човек један с другим могао бити животињски луд, са свим слободама махнитости и бестијалности. Ако мушкарац не жели ништа посебно, пише Емили, он каже: биће, или ствар. Каткада то назива Оаза.
Како човек да назове скулптуру? Каткада подозрева. Превара? Лаж? Добро се загледа и окрене леђа. Ништа? Сувишно? Можда: Месо? Материја? Затим: Жеђ? Кад се радује, каже јој: Смрт? Кад се растужи: Неочекивана Помоћ? Мала Тачка? Мајка? Шћућурена? Затим: Понор? Опасност? Олуја? Другом приликом: Тишина? Мир? Смех? Цвет? Она је попут Пећине? И попут Пучине? Каткада је Гранато Дрво? Каткада Крпељ, Полип, Вампир? Недостижна Даљина? Неопходни Недостатак? Поверење? Комад Леда? Пупољак? Предмет? Забуна? Јело? Отров? Камен?
5.
Ова Многоимена јела је маслинке, своја јела је преливала уљем и рибе је пржила на уљу. То је благ прелив уља преко њених удова, глаткост капљице уља која сомонтно клизи. Никада човек не може бити свеж од масти. Због масти човек се једним својим делом претвара у свињу, тром је, гута и блато и рокће. Вегетативна бића су дубље несвесна, више су срасла са својом околином, осетљивија су, више су нема и чиста. Маст је радост кикота, а уље смешка. Ако човек једе птице, постаје птицолик.
Када је Биб заронио у море, прво и најбогатије његово искуство било је схватање тродимензионалности. Риба је једино биће које спава, једе и живи увек у три димензије. Ко не једе много рибе, не може то ни да схвати и није у стању да схвати ни тродимензионалну испуњеност Заносног Делфина.
Ко једе много воћа, његово биће је свеже, сеновито, испуњено слаткоћом сока. Зрела смоква је такав сок пун свежине чију напету бујност већ једва прикрива њена кожа. Слатко грожђе из којег зрачи опојна арома вреле земље Грчке. То је њена храна: уље, риба, птица, воће.
6.
Сан није одмор, него космичка метаморфоза, преображавање у тамну ноћ. То је тајна сна: заспати значи претворити се у таму. Живо биће згасне, као светлост, у свом култу имитира сунце, скрије се, покрије: зађе. Спавати могу само добри људи, каже Шартије, несаница је знак злобе. Шта је доброта? Усаглашеност с великим редом, склоност и радост метаморфозе. Несаница није знак старости, већ немогућности за промене.
Предраг Коматина: Андреја Дандоло и Летопис попа Дукљанина (1)
Сан је највећа генијалност, каже Кјеркегор. Али ко сања, он се враћа, он има недовршених послова, није чист: сан је увек испадање из великог реда. Ко слатко спава, он смирено дахће у постељи, спава без снова, као птица с кљуном под крилом, тако је беспомоћно омамљен, толико поништен мистеријом која прожима сан, у његовим разбаченим удовима све је тако тешко и лако, тако празно и испуњено. Чаробњак је зачарао себе самога, постао је и за себе невидљив. Не чека ослобађајућу светлост: у сну нема никаквог ишчекивања, нема недостатка, јер је свака велика животна чињеница без остатка изједначена са самом собом. Спава исто онако као што је малочас јео, ходао, волео, исто онако дубоко и особено: исто онако лако, с уживањем, прекорачивши себе сама, зароњен у велико Ништа, што Свет и јесте.
7.
Да мушкарци само оплођују, жене само рађају, а ли да људе ствара уметност, чињеница је коју не треба доказивати. Само треба погледати данашњег мушкарца и жену, све им је исто: филмске звезде. Беху времена када су сви хтели да личе на јунаке бруталне романтике, затим је уследило „раздобље духовности”, а данас сви желе да личе на јунаке филма. Они су пример. Модел.
Уметност ствара суштину људског облика, уметност је онај чаробни напитак који неутрално биће преображава у човека, биће које није ни животиња, нити нешто друго. Овај чаробни напитак не даје садржај, него суштину, деловање примера увек је најделотворнија физичка стварност. Ако је неки град пун кржљавих скулптура, деформисаност грађана ће се чаролијом претворити у стварност. Ово деловање је тако велико да изазива и своју супротност ако се лаже — вероватно је да је у доба издужених готских фигура због тога било тако много трбушатих људи —, али су оба типа накарадна.
Филм је створио нов тип човека, на свим лицима се види осмех звезда, овај смешак преображава мишиће, мења лице и оно што је иза лица. Филмски поглед, филмски ход, филмски гест, филмско завођење. Уздах филмске звезде, туга звезде, сузе звезде. Изгледа да је то оно што је данашње човечанство заслужило.
Никада не може бити спорно да су грчке скулптуре живеле, њих није копирала уметност, људи су им се прилагођавали. Биле су тамо у оним тренуцима када се човек отворио и био спреман да прихвати вечне суштине света. И суштине су запоселе човека у обличју скулптура. „Венера” је суштина лепоте — заводљива жена. Ова суштина је оплодила земљу под светлошћу блеска загрљаја. Уметност је прва фаза стварања: стварна појава богова. Што се човек мења под чаробним дејством уметности значи да он постаје бог. Само је једна божанска суштина скулптуре „Венере”: чињеница да је она обликовала жене према својој слици. Било је много Венера у људском обличју, много жена од живог меса које је скулптура, својим ужасним божанским притиском, присилила да личе на њу.
(Nota bene: Sæpe est etiam matres, quæ dicio non nisi se…)
8.
У инспирацији „Есквилинске Венере” нема ничег неразумљивог. Скулптура без мистике. Потпун недостатак надљудског, оно што се налази на њој све је људско, само с божанском чистотом и интензитетом. У чему је ова инспирација? Највиши облик интелигенције јесте интелигенција тела. Мудрост хода, како се нога сналази на тлу, како је увек спремна на нешто ново што хоће да искуша. Богатство облика, вишесмерност жудње за животом која се у њој латентно налази. Једрина, поузданост и солидност. Игра тетива, лакоћа игре. Нагиб бедра, генијалност нагиба.
Мноштво мишића, костију, живаца, тетива, нешто што извире из најдубљег разумевања материје и покрета: интелигенција решавања највећих тешкоћа — интелигентно тело је савршена одгонетка јединог озбиљног људског задатка. Како подиже руку, та унутарња присност међусобног односа удова: ништа није карактеристичније за интелигенцију тела од покрета којим рука додирује сопствено тело. Интимност је непристрасна дубина, присност жене према себи самој, поверљива саживљеност са сопственим телом. Не стид — стид је увек узнемиреност и он није грчки. Тако гладак додир себе како се глатко и чисто умивају мачке или бишћу птице.
Интелигенција удова припада телу, интелигенција тела — животу: његова стална жудња за уживањем, његова будност. Љубавна интелигенција. Загрљај и умеће да се у преданости лако поништава, да се похрли, прелије, потпуно предавање целовитости. Сваки интерес с најдубљом незаинтересованошћу, корист са савршеном бескорисношћу, саможивост с потпуном преданошћу свога Ја, живот с потпуним поништавањем живота.
Лице. „Есквилинска Венера” има грчки нос. О грчком носу Каснер вели: „Шта значи недостатак угла између чела и носа на главама грчких богова и хероја? Дух и душа, спиритуално и анимално је битно, савршено јединство хтења и вештине, то да овде није реч о личности, о Ја, о индивидуалности и њиховом посредном истицању, није реч о одражавању и враћању у себе, него о чистом бивству, о неминовној сили, о надличном, који су рођени с њима, а проистичу, и треба да проистичу, непосредно из јединства, из мисли о јединству света.”
Уметничко дело је увек целокупан свет. Заједно с отвореношћу и затвореношћу света. Ворингер вели: „Грчка пластика, не у дословном, него у пренесеном смислу, односно целокупна грчка филозофија, осећање, опажање увек се односи на језгровиту, чисту, одређену конкретност, она је чврсто и затворено супстанцијално биће”. Зацело није у праву. Грк зато изгледа затворен јер оно што каже јесте суштина. Али та је суштина отворена на све стране. На свакој грчкој скулптури налази се знак отворености, свака грчка скулптура има своју филозофију.
„Есквилинска Венера” је филозофија шетње поред мора. Човек шета, осамљен, или селтсамкеит, како би рекао Гете, свеједно, човек је на обали мора увек сам. Поразно зури у безграничну површину ослобођеног простора, премишљајући о самој беспомоћности зурења и о прожимајућој смирености потпуно упијеног људског Ја у том простору. Мисао је мишљена мисао, пише Џојс. У филозофији човек не мисли него је заокупљен нечим што је више од човека. Не бригом, социјализмом, статистичким табелама, кризом владе, узрујаношћу и мрцварењем себе, није заокупљен приземним гнушањем и бучним незадовољством.
Шетња поред мора на граници чврстог тла и велике воде, на граници смирености и акције, између поузданости и непоузданости, на линији која разлучује материју од покрета, као крутост која се делом не може оживети, делом је незаустављиви вечити покрет, — и ово је, и оно, обоје, човека истовремено промишља и копно и вода, ветар и камен, песак и облак.
Тако ће све постати нарочито важно, један самозаборавни покрет ветра који, чини се, затрепери лишћем, ритмично подизање и спуштање мора, које „дише”, како каже Софокле, зундарање неке муве, малени прамен од облака на дну видика, празна шкољка, облутак, блесак зраке о наслагу соли на стени, — све се то нашло близу и постало дубоко значајно, тако ново, чисто и теготно, као да је одједном испало да је све то од злата и да је човек постао власник овог неизмерног блага.
Бела усијана светлост блиставог сунца, слана пара, маслине, чемпреси, ловори, благи мирис борова, сомотни додир врелог и влажног ваздуха и једна нечујна и разрешена хармонија, свако чуло добија оно што највише воли и сито се напија у свој својој целовитости. Занос, па ипак није. Шетач певуши и лута. Затим заборавља да певуши и да лута. Шта ради? — Постоји. Престао је бити. Упио је у се море, беле стене, мирис, млаки талас ваздуха, и пошто их је упио, изгубио се у њима, упијен је. Себе је поделио између оних који су га даривали. Одједном је постао господар неизмерног богатства, све своје је погубио. Могао би сада о свему да мисли, али не мисли ништа. Свет промишља њега. Нема другог посла, сем да постоји и потпуно је засићен лакоћом овога неостварљивог задатка. Филозофија шетње поред мора је најтеже знање света, зато што је најлакше: не чинити ништа, да би се тиме учинило све што је битно.
Извор: Феномени
