У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: „Најталентованији је Мића Данојлић.“ Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији… Рецитовао на трговима: „Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн“, урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије.
Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке:
– Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву.
Своју беседу Бећковић је завршио речима:
Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године.
Извор: Новости
