Наполеонови непријатељи су се 1814. године окупили у аустријској престоници како би нацртали нову мапу континента и створили систем који ће трајати читав један век
Пошто је Напоелон 1814. године поражен и изгнан на острво Елбу, широм Европе се поставило питање – да ли ће стари политички поредак и границе које су током више од две деценије ратовања измењене, бити и обновљене? Стога су се 1. септембара 1814. године у аустријској престоници састали Бонапартини противници.
Равнотежа снага
На конгресу који је трајао до 9. јуна 1815. године су учествовали представници свих европских земаља, а међу присутнима главну реч су водили – британски представник лорд Кестлереј, аустријски канцелар Клеменс фон Метерних, француски министар Шарл-Морис де Талеран и руски цар Александар И – чија је војска била кључна у победи над Наполеоном.
Како је Метерних у територијалним тежњама Пруске и Русије видео претњу својој земљи, делио је Кестлерејеву визију Европе у којој ниједна сила не би могла да дође у позицију да се такмичи са другом. Што се тиче Талерана, његов недостатак скрупула који му је омогућио да буде Наполеонов министар спољних послова и да се након његовог пада задржи на истој позицији, сада је омогућио Француској да задржи своје границе готово истим као што су биле у периоду пре 1792. године. С друге стране Александар И је пожелео да свом царству припоји целу Пољску, која је 1795. године била подељена између Русије, Пруске и Аустрије.
У циљу расподеле политичке моћи на континенту и стварања равнотеже која би гарантовала трајни мир, учесници су морали да пристану на компромисе око територија – чији је број становника пажљиво израчунавала статистичка комисија како би се надокнадили губици.
Нова Европа
Суочена са противљењем Велике Британије, Аустрије и Француске, Русија је у јануару 1815. године одустала од претензија на целу Пољску. Али је добила велики њен део као и Финску – отету од Шведске, земљу која је надокнађена инкорпорацијом Норвешке.
С друге стране, Пруска је добила две петине Саксоније и уз то скоро целу леву обалу Рајне, док је Аустрија припојила Ломбардију и Венето. На овај начин су Пруска и Аустрија постале бедем који стоји наспрам великих сила у континенталном делу Европе, за које се Велика Британија плашила да ће попунити вакуум који је Француска оставила за собом.
До 1914. године границе унутар Европе које су уговорене састанком у Бечу, мењане су само два пута – у Италији 1861. године и у Немачкој 1871. године. Историчари су мишљења да се управо на основу ове чињенице најбоље види да је овај конгрес, у ствари, обезбедио мир и стабилност не обазирући се на права народа или на демократију.
Александра Цветић
Извор: National Geographic Serbia
