У бајци браће Грим постоји сточић који када му се каже: „Сточићу, постави се!“ – на њему се нађе све што би човјек пожелио и да поједе и да попије. У нашим политичким бајкама жуди се за сточићем на коме се могу наћи све могуће функције које политичари пожеле да имају.
На последњим изборима један чаробни сточић, баш као и у бајци браће Грим, изненада је промијенио свог власника.
Партије, изборне добитнице, одмах су стале у ред како би заузеле мјесто око чаробног сточића. Нестрпљиво су чекале да се сточић постави. Сваки политичар је пожелио нешто за себе на том сточићу.
Док су партије чекале да се сточић постави у јавности су колале разна нагађања о чаробном сточићу. Неки су тврдили да се чаробни сточић налази у страним амбасадама, неки да га чувају контроверзни бизнисмени и мафијаши, неки да о људима који ће сјести за сточићем одлучују медијски магнати, мада је било и оних који су се клели да се чаробни сточић налази нигдје друго до у Скупштини Црне Горе.
Можда је било два сточића. Можда се један сточић заиста чувао у амбасадама како би служио за вишеструку и свечану употребу. Можда је други сточић био код бизнисмена, криминалаца, медијских магната или ипак у Скупштини Црне Горе.
Можда је тај, претпоставимо да је скупштински, чаробни сточић служио само да се удовољи тренутним апетитима политичких партија које су се налазиле у Скупштини и које су тамо на брзину правиле и раскидале разне савезе.
Било гдје да се сточић налазио сви политичари су прижељкивали нешто од оног што ће се на њему поставити. Не мање важно од тога била је њихова брига, о броју столица које ће бити постављене око сточића. Наравно политичари су се између себе унапријед договарали о послужењу које ће се на сточићу бити постављено. Расправљали су о томе ко има право и ко ће добити прилику да први бира ђаконије са сточића. Све се дешавало баш као у бајци браће Грим. Kо не вјерује нека прочита бајку.
У нашој политичкој бајци дешавања су наставила да течу следећим редом. Једна партија је процијенила да се на чаробном сточићу све налази. Друга партија је устврдила да колико год чаробан био, сточић не може задовољити апетите свих партија. Одбацили су могућност да се ради о чаробном шведском столу са којег свако може узети колико хоће и што му се прохтје. Трећа партија је ултимативно захтијевала да жене имају предност приликом избора главних јела са сточића. Преостале партије, углавном оне с најмањом снагом, надале су се да ће покупити оно што буде остало испод сточића.
Међутим ниједна, ама баш ниједна од партија се није сјетила да постоји и други дио бајке. У том дијелу бајке говори се о чаробној врећи у којој се налази батина. Kада се батини скривеној у врећи каже: „Изађи батино!“ – батина искочи из вреће и почне да млати све око себе. Улога батине је да испребија лопове око сточића, испуни правду и врати ствари на мјесто које је бајкописац замислио а то значи да сточић мора припадати ономе који је више од двадесет година вриједно учио занат и сточић добио као награду за поштен и предан рад.
По аналогоји с бајком чаробни сточић је поклон који је опозиција добила за дугу и вјерну службу народу све до претходних избора. Сточић можемо поистовјетити са изборним резултатима, договорима и преговорима о подјели функција унутар побједничке постизборне коалиције.
По истој аналогоји врећу с батином би требало посматрати као дар којим ће народ наградити политичаре за оно што су радили између два изборна циклуса. Врећу с батином би ваљало унапријед упоредити са резултатима следећих избора.
Можда се ове успоредбе и остваре под условом да се до наредних избора народ опамети, политички отријезни и прогледа, а ми који смо били дио политичке бајке прихватимо чињеницу да свака бајка браће Грим садржи важну животну поуку.
Ранко Рајковић
