Пише: Саша Косановић
Готово четири године након страшног потреса који је похарао Банију, обнова у Мајским Пољанама још траје, свако двориште, свако имање крије своју причу. Када сам први пут с бројним другим новинарима дошао у ово село, у којем је под рушевинама остало петоро становника, дочекали су ме апокалиптични призори порушених или потресом изобличених стамбених објеката, срушених стаја, мртвих крава уз цесту, али и невјеројатне енергије коју су сви показивали у то вријеме. Банијом су крстарили људи добре воље из цијеле Хрватске, али и из регије, подузетници који су дијелили камп кућице, хуманитарци свих профила и гомила обичних људи који су напунили своје пртљажнике потрепштинама како би помогли жртвама потреса. Сјећам се навијача Динама који су на српским кућама поправљали веранде и кровове. Тада, први пут након пуно година, на Банији није било важно тко је православац, а тко католик, тко је Србин, а тко Хрват.
Данас центром Мајских Пољана доминира девастирани споменик жртвама Другог свјетског рата. На њему су некада биле плоче са 280 имена. Данас их нема. Поразбијане су једног тешког љета године 1995. Паркирао сам поред споменика и зачуо грају. Преко пута је свињокоља. Тек тада схватим да сам у село дошао на некадашњи дан југославенске републике. Да, боље је да пропадне село, него обичаји. Нисам се још стигао ни представити, домаћини су ми већ у руку тутнули шљивовицу. Добре су воље. Дочекују ме газда Бранко Куколеча и његов син Васиљ. Један од сусједа управо „брије“ свињу. Питам колико је тешка. „Око 250, за продају 300“, шали се Бранков унук, који је за ову пригоду са супругом и малом кћерком дошао из Смедерева. Тамо су се удале двије Бранкове кћерке, након што је породица избјегла у Олуји. Поред корита са свињом налази се велики стол на којем се транчира друга. Под будним оком газде Бранка, некадашњег месара глинске Прехране, месо реже сусјед Ђуро Мраковић. Питам га како се живи четири године након потреса, одговара ми вицом: „Лете двије роде пустињом, гладне и жедне и вели једна: ‘Ајде питај како ми је’. Каже друга: ‘Шта да питам, знам’. ‘Па, ајде питај’. Вели: ‘добро, како ти је? ‘ ‘Шути, не питај… ‘ Е, тако ти је код нас…”
Још један сусјед помаже Куколечама, Зоран Батало. За разлику од политичара, он као жртва потреса није одушевљен обновом Мајских Пољана. „Ово што се прича да се ради, већином је то државна имовина, зграде које су заштићене као културно добро, државни станови, а приватно… има рушевина које још нису ни уклоњене… Ја сам власник 1/1 куће, а рушевине још нису уклоњене. Рјешење је дошло у осмом мјесецу, не иде то. Јад и биједа”, каже Зоран.
Бранков син Васиљ, укључује се у разговор: „Нису нама важне само куће. Ту је порушен сточни фонд, штале. Људи с ових подручја баве се пољопривредом, Министарство пољопривреде се оглушило, потпуно. Ја се бавим кравама, овцама, свињама. Остао сам на истом фонду, али су објекти страдали. Овђе нема будућности за младе. У Глини немаш гдје да купиш обичне гумене чизме…”
Након друге ракије, панично бјежим из Бранковог дворишта. Идем преко пута, тамо су исто Куколече, друга два брата. Газде Павла нема, али ту је газдарица Смиља. Смиљина и Павлова кућа, имала је наранчасту наљепницу. Штала је у истом стању у каквом је била одмах послије потреса. Дакле, једва стоји. „Кров куће смо поправили. Штала стоји онаква каква је била одмах након потреса. За коју годину нам неће ни требати… Статичари су били одмах након потреса, направили брзи преглед и написали да треба детаљан преглед. Више нису дошли”, жали се Смиља.
Смиља и Павле, који је такођер био месар у Прехрани, вратили су се у село четири године након Олује. Ишло им је добро. Имали су 15 крава, а онда је откуп млијека дошао на ниске гране и Смиља се разбољела. А онда је на све то дошао и потрес.
Потрес је уништио кућу и трећем брату Куколечи, Васиљу. У монтажној кућици дочекује ме Ката Куколеча. Наравно, Васиљ је такођер био месар у Прехрани, али није код куће.
„Добили смо рјешење о обнови прије седам мјесеци и ништа још. Једна фирма из Загреба нам је донирала ову монтажну кућицу”, каже Ката и наставља: „Имам једно живо и једно мртво дијете. Кћер живи у Србији. Избјеглиштво је било страшно. Ишли смо аутом. Ђеца су остала тамо. Кћер ми живи у Батајници. Имам и двије унуке од покојне кћерке. Она је умрла од рака дојке. Имала је 28 година. Крећемо трећи пут испочетка. Први пут осамдесетих кад смо се узели, послије рата други пут и сада трећи.“
Ката и њен супруг живе од укупно 360 еура мјесечно, мале баште и неколико кокоши. Тако живи већина људи на Банији. Сретнији имају и покоју свињу.
Напуштам племе Куколеча и возим се Мајским Пољанама. По двориштима су и даље контејнери, монтажне и дрвене куће за привремени смјештај. Има и нерашчишћених рушевина. Не, ово дефинитивно није обнова о којој слушате из благоглагољивих министарских уста. Ово је реалност у којој живи банијска сиротиња коју су газили ратови и потреси и која је навикнута да трпи. Испред једне од кућа стоји Љуба Карапанџа. Кућа је монтажна, поклон Града Београда.
„Имали смо кућу од 100 квадрата. Скроз је отишла. Ово нам је направио Град Београд. Градили су то неки дечки из Бања Луке, нису завршили посао, па су дошли други. Фуге нису довршене. Покупили су паре. Нису пријавили раднике, полиција дошла и одвела их. Београд је погријешио што је овима из Бања Луке исплатио све паре унапријед”, јада се Ката.
Карапанџе су, као и сви остали, бјежали деведесетих. „Троје ђеце, грабиш ђецу преда се и идеш без размишљања. Муж остао, ухапсили су га. Био је у затвору шест мјесеци, до помиловања. Звао се Душан. Умро је 2011. Било па прошло. Сада гледамо у будућност. Мени су сви добри“, прича.
Радојка и Радомир Паспаљ ме дочекују у простору од 30 квадрата. Направљен је од панела. Рушевине њихове куће су уклоњена, а поред објекта у којем живе су још два. Једна мала дрвена кућица из донације и једна коју управо довршавају радници. Радомиру смета када му кажу да је нешто добио. „Ја нисам тражио ни од кога кућу, ја сам тражио своју кућу, а људи говоре да смо нешто добили. Нисмо добили, не, ми смо само на губитку. Ову кућу, нека је носи тко хоће, али нека ми дају 36.000 куна што сам стрпао у њу. Рекли су ми то вратити, па нисам добио ништа. Нема изолације, доље сирова даска. Хладно, влажно и никакво. Кажем им: ‘Немојте ми правити спрат, ми смо 90 посто инвалиди, направите ми у приземљу двије просторије’. Они кажу: ‘Не, такав је пројект!’ Не правите ми веранду, ја требам шпајзу. Немам гдје зимницу оставити”, каже Радомир.
Радојка памти и Олују у којој су изгубили благо. „Имали смо шајер, 12 са шест, пун сијена до каплаја. Имали смо коблу и ждребицу и ждријепца од четири мјесеца. И двије лијепе младе краве и јуницу. Коње су ваљда пустили, остало је све изгорјело у штали. И шајер и штала”, присјећа се Радојка.
Паспаљи су имали и кућу у Глини у коју се након Олује бесправно уселио Хрват из околице. Радојка никада неће заборавити што ју је дочекало када се вратила након пар година из избјеглиштва у околици Лесковца. „Ја сам срећом попила двије таблете за живце, јер би полуђела што сам све виђела. Било би ми лакше да су кућу срушили. Знате како је то изгледало… и још сам морала ићи на суд да тог узурпатора истјерам из моје куће. У кући су биле овце. Порушио је президе, а у једну собу затворио овце… Био је из Бишћанова, име му је Јозо или Јосо. Заузео је три српске куће. У једној је живио, а у друге двије је држао стоку. Без суда није хтио вани”, прича.
Након тешке приче Радојке и Радована, враћам се у Глину и одлазим до Радована Јовића, правника Српског народног вијећа, кроз чији су уред тражећи савјет у вези обнове прошле хиљаде несретних људи. „Има још увијек пуно људи које нитко није обишао и које нитко нигдје није позвао. Јако пуно је људи којима полиција обилази куће и провјерава живе ли стално на тим адресама. Јавио ми се човјек из Шапца који пола године живи тамо, а када је љепше вријеме, када се не треба гријати, када се коси трава и пече ракија, дође овђе и он нема право на обнову. Јавља ми се пуно људи којима су лоше обновљене куће. Један човјек је тражио поправке седам пута“, прича Јовић.
Посебан проблем су власнички односи, каже. „Тражи се да будете власништво на 51 посто некретнине да би се могло ући у поступак обнове, а то је неприхватљиво. Тражи се сугласност свих власника, а често брат брату сугласност не да, јер су у свађи и онда онај тко сам живи у кући, а нема сугласност, остаје без обнове. Људи су ванкњижни власници, а на папиру су само сувласници. Они су некада направили диобу, али је нису провели кроз папире. Поступци утврђивања власништва пред судом трају унедоглед. Имам случај из 2001. који није готов.“
Банија, Глина и Петриња, полако тону у заборав из којег су се на насловнице попела када их је затресло прије готово четири године. Далеко од великих обећања, помпозно најављиване обнове, Банијци живе живот на који су навикли. Неки су се снашли, а већина је остала кратких рукава. Када сам се опраштао од Љубе Карапанџе из Мајских Пољана, похвалила ми се да јој је снаха трудна. Можда ипак живот нађе начин да побиједи и ратове и потресе и лоше политике…
Извор: П-Портал
