Da li će Moskva da brani Donbas? Ukoliko Rusija krene u odbranu Donbasa – Zapad joj sprema sveopštu izolaciju i poslednje korake u satanizaciji. To je ono čega se Beograd pribojavao 1995. godine.Pre nego što odgovorimo na pitanje moguće ruske intervencije u odbrani Donbasa – pogledajmo petodnevni rat između Gruzije i Rusije u avgustu 2008. godine. Ista stvar, ili veoma slična kao američko-hrvatski napad na RSK 1995. godine. I u Gruziji su se šetali zapadni instruktori, i Vlada Gruzije je konstantno huškana da vojno reši pitanja otcepljenih republika Abhazije i Južne Osetije.
Ubeđivani su da Rusija neće vojno intervenisati – jer nema ni političku, ni vojnu snagu da to učini. Očekivali su reakciju Moskve kao Beograda 1995. godine. Međutim, bilo je drugačije – na opšte zaprepašćenje Zapada. Ruska vojna intervencija 2008. godine radi odbrane Južne Osetije i Abhazije predstavlja početak promene međunarodnog poretka iz unipolarnog u multipolarni. Ona je označila početak opadanja moći SAD. Jer, u tom petodnevnom ratu glavni gubitnik nije bila Gruzija, već – SAD! I Rusija je izvukla pouke – krenula je u sveopštu reorganizaciju i osavremenjivanje armije. Ona tada počinje grozničavo da razvija hipersonična i druga oružja.
Situacija je danas sasvim drugačija – i u odnosu na 2008. godinu, a pogotovo u odnosu na 1995. Pomenuta godina je godina vrhunca američke hegemonije, a od 2008. godine gledamo Ameriku kao silu u opadanju i u sve većoj nemoći, bez obzira što ona opet negde šalje vojne instruktore. Drugo, ukoliko Rusija ništa ne preduzme, pomirila bi se ne samo sa ulaskom Ukrajine u NATO, nego bi bila u geostrateškom šah-matu, i to u momentu kada su SAD najslabije u svojoj istoriji kao velika sila. I ne samo to – ukoliko Rusija ne interveniše, bila bi u šah-matu i u momentu kada je vojno superiornija u odnosu na SAD, što se dešava prvi put od 1945. godine. Zbog toga je Rusija uspostavila svoje „crvene linije“. Naravno, Amerikanci nastoje da u pregovorima, u bilateralnim, u formatu NATO-Rusija, i preko OEBS-a – što duže odugovlače. Vreme radi za njih – ako ni zbog čega drugo, onda zbog toga što se tako skraćuje vreme da i oni dobiju hipersonično oružje, a za to im treba od tri do pet godina.
Prema tome, Rusija će vojno da brani Donbas i Ruse u Ukrajini. To je jedini način da opstanu i Rusi u Ukrajini i sama Rusija. Ovde možemo da postavimo pitanje – u kom obimu bi trajala vojna intervencija? Naša procena je da bi intervencija bila munjevita, odlučna, uz primenu ogromne vatrene moći iz više vojno-strategijskih pravaca (i iz Belorusije). Obuhvatala bi regione Ukrajine gde se govori ruski jezik. Neki smatraju da je to do reke Dnjepar. Ipak, mišljenja smo da je u pitanju druga reka – Zbruč, leva pritoka Dnjestra u zapadnom delu Ukrajine, koja teče pravcem sever-jug. Ona je bila pogranična reka između Ruske imperije i Austrougarske.
Oleg Nemenski, saradnik u Ruskom institutu za strategijska istraživanja (RISI) pri administraciji predsednika Rusije, piše da Rusija nema nikakve planove aneksije Ukrajine, već izgrađivanje novog nacionalnog projekta. Taj projekat treba da obuhvati dva aspekta: 1) prihvatanje ruskosti kao zajedničkog identiteta za sve istočne Slovene iznad političkih granica i 2) razumevanje istorijsko-kulturne samostalnosti svakog regiona. Naime, novi nacionalni identitet ruskojezičkog stanovništva u Ukrajini, prema Nemenskom, treba da realizuje dve najvažnije funkcije: spoljna granica Ukrajine ostaje i, istovremeno, konsolidacija stanovništva na osnovu zajedničkog identiteta – ruskosti. Takvo ujedinjenje moguće je samo odustajanjem od ukrajinske samosvesti, a za to već postoji psihološka spremnost.
Posledice po Balkan
Razmotrimo sada koje bi bile posledice eventualnog novog američkog rata u Ukrajini i Donbasu na balkanske krize, na Republiku Srpsku i Srbiju?Mišljenja smo da posledice po Srbe isključivo zavise od konačnog ishoda eventualnog američkog rata u Ukrajini, odnosno od uspeha ruske odbrane. To važi i za Republiku Srpsku i njenu aktuelnu poziciju u BiH, kao i za poziciju Srbije. Naime, poslužimo se istorijskom analogijom. Postoji istorijska povezanost ruskog i srpskog naroda – kada god su Rusi stradali u raznim agresijama, raspadanjima i nacionalnim kataklizmama kroz istoriju, u isto vreme se to dešavalo i Srbima. Važi i obrnuto, kada god su se Rusi uzdizali i razvijali – uzdizali su se i razvijali Srbi. To je istorijska kauzalnost. To možemo uporediti i sa fobijama prema Rusima i Srbima. One su istog toka. Ili, bolje rečeno – srbofobija na Zapadu je rukavac rusofobije.
Primenimo ove kauzalnosti na trenutnu situaciju, recimo u Srpskoj i BiH. Srpska je takođe podvukla svoje „crvene linije“, isto kao i Rusija. Zapad se snažno obrušio na Srpsku 2021. godine. Srpska više nema kuda nazad da uzmiče pred otimanjem njenih prava. U toku je otpor Banjaluke prema toj političkoj i informacionoj agresiji. SAD su nosioci te agresije, ali zauzeti konfliktom u Ukrajini, i zbog nemoći da vode više istovremenih operacija, Vašington je ovde angažovao Nemačku, briselsku birokratiju EU i Veliku Britaniju. Međutim, sve to, za sada, ne daje rezultat Amerikancima. Zbog toga Srpska treba da izdrži i „pregrmi“ ovu političko-informacionu agresiju – jer, ključ američko-ruskog konflikta je u Ukrajini. Rusko rešenje u Ukrajini donosi srpsko rešenje na Balkanu. Ne odmah preko noći, već u procesima, i fazno. To je kauzalnost – i istorijska i geopolitička.
Slično je i sa pozicijom Kosova i Metohije. Albanci se uveliko nude da ratuju na strani Ukra(jinaca) – što je istorijski već viđeno. Ali, isto tako, istorijski smo videli i to da su svi koji su sa ovih prostora krenuli na Ruse i Rusiju – tamo i ostajali, večno ukopani u ravnicama ruske zemlje. Zbog svega toga ni Beograd, ni Banjaluka nemaju pravo na grešku. Nemaju pravo na strah. Nemaju pravo na uzmicanje. Srpska istrajnost je taj moralni, politički i identitetski doprinos zajedničkoj pobedi – zajedničkom opstanku Rusa i Srba.
Srđan Perišić
Izvor: Novi Standard
