Одавно сматрам и могу непобитно доказати на низу сликовитих примјера како су примитивни српски национализам београдских режимских медија и овдашњи Ђукановићеви промотери антисрпског наратива: нокат и месо.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Оно што причају и заговарају једни, то овим другима служи као душевна храна и инспирација за нове нападе. А почесто, дјелује као да једни другима набацују лопту. Другим ријечима, као да не могу да живе ни да постоје једни без других.
Шта би радила Вучићева пропагандна машинерија, по питању Црне Горе, да није мрачног аутошовинизма ДПС медија који се испољава према великом броју црногорских грађана? И каквог би смисла имала ова антисрпска агресија ДПС-а да јој, с времена на вријеме, тај смисао не даје Вучићев(ски) однос према Црној Гори као каквом србијанском срезу?
Обје те политике не маре за добробит црногорских грађана нити за просперитет црногорског друштва, али су обје, на сву срећу, у силазној путањи. Чини ми се, неповратно силазној.
Kао најувјерљивији доказ „исте кухиње“ из које долази „исто зло“ може нашим читаоцима да послужи лабудова пјесма на Градској Тв коју је отпјевала Тамара Никчевић са својим учитељем и старим ментором Миломиром Марићем.
Kо има стомак да одгледа овај „бал вампира“ видјеће како се идеолошки и креативно надопуњују двије перјанице медијске агресије, и како се, јавно и пред свима, на крају своје друштвено-штетне баладе, декларишу као стари знанци, потекли из исте новинарске школе лажи и обмана.
До читања у наредном броју.
