
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Прије три године, крајем августа, Црна Гора је добила нови магистрални правац, прави ауто-пут демократије и друштвеног напретка. За разлику од сировог и скоројевићког „црногорског“ национализма испорученог јавности директно из канцеларија ДПС-а, добили смо друштвени покрет који не барјачи превише националним симболима и пјесмама, али афирмише јачину наше државе и њених институција. Афирмише слободу црногорског друштва. Цркву оставља вјерницима и свештеницима, уз пуну слободу атеистима, агностицима и другима да их посјете и да, до миле воље, гледају у њима споменике прошлости.
Афирмише слободу да свако од грађана зове језик оним именом који сматра да је најприкладнији. Српски се звао у вријеме Његоша и Краља Николе, у црногорским школама прије 1918., па претпостављам да је то разлог што је и сад то име нашега језика најзаступљеније….. Кад се све то афирмише онда ће се афирмисати и заједница грађана унутар једне државе…..
Оно што је радио претходни режим….махање заставом и химном, уз истовремено урушавање институција и грађанских слобода. Е то је било урушавање црногорске самобитности, којом је поменути август стао на крај.
До читања у сљедећем броју.