Пише: Кристина Анђелковић
У организацији Конзулата Јамајке, а по идеји почасног конзула господина Мирка Миљуша, YU Група је у марту спаковала кофере и одлетела на Јамајку. Тамо је снимала старе песме у реге жанру, а никад млађи Јелићи дали су свој допринос већ актуелном пројекту под називом “Прекоокеански мост”.
У оквиру тог пројекта Србију су посетила велика имена јамајчанске музичке сцене. Велико пријатељства између почасног конзула и чланова YU Групе није једини повод за снимање старих хитова у новом облику: има нечег и у квалитету и дуговечности овог бенда. Прослава 55. година бенда заказана је за 29. новембар, а импресије о боравку на оближњој и пријатељској Јамајци, као и планове за наредни период, добили смо директно од браће Јелић. Разговору се прикључио и господин Миљуш.
“ВРЕМЕ”: Како је дошло до идеје да се покрене један овакав пројекат?
ЖИКА: После Нове године били смо на једном мото дружењу возача “Харлија Дејвидсона”. Мирко је такође одавно у тој причи. У неком тренутку рекао сам да бих волео да посетим Дејтон на Флориди, јер је он један од највећих мото скупова у Америци. Драги је рекао “то не би било лоше”, а Мирко “па зашто ми то не бисмо урадили, шта нас спречава?”. Одмах смо се договорили да у марту месецу идемо на тај велики бајк скуп и да видимо шта се ту дешава. Пре него што смо дошли до Флориде и Дејтона, Мирко се јавио са предлогом да, када већ идемо у тај део САД, седнемо у авион и из Орланда одемо на Јамајку. Он је почасни конзул Јамајке па пасоши и визе нису проблем. Питао нас је да ли смо некада били на Јамајци, рекао сам да нисмо и да никада нисам ни размишљао о томе, те да сам Јамајку и сва та острва у дечачком узрасту доживљавао као подручје на којем су били пирати и гусари који су препадали и отимали енглеске и шпанске бродове. Слетели смо на Јамајку, али када смо слетели опет Мирку ђаво није дао мира, па му је пала на памет нова идеја.
Не би било лоше, рекао је, да Драги и ја снимимо нешто у једном од њихових студија са локалним музичарима које би он обезбедио. И тако је у ствари кренуло. А онда још једна Миркова идеја – када смо већ Драги и ја ту и када је ангажовао врхунске музичаре у Кингстону, пошто ћемо снимати у најпознатијем реге студију у којем је Боб Марли снимао, могли бисмо да позовемо и Петра као гитаристу и Жулета бубњара па да будемо комплетни. Те идеје смо видели само као покушај, па шта буде. Међутим покушај се није завршио само на покушају.
ДРАГИ: Да, покушај се завршио као веома успешно свирање и снимање. То су професионалци, људи који свакодневно свирају или снимају за разне извођаче, тако да смо се разумели на први поглед. Имали смо свега два дана. Међутим, ми смо за та два дана снимили три нумере. Две су отпевали Јамајчани, а ми смо касније додали у Београду наше певање и направили један микс за наше тржиште у којем смо и ми и они заступљени. Они су у нашој причи јамајчански зачин и то је сјајно испало.
За сада су само две песме промовисане и доступне. Које су још снимљене?
ДРАГИ: Оног тренутка када смо добили понуду почели смо да причамо о томе које би наше песме могле брзо и лако да се пребаце у реге манир: биле су то “Боже спаси ме”, “Један од оних дана”, “Замолићу те”, “Од злата јабука”… има још неколико песама. Тек када их завршимо знаћемо које ће се наћи на ЛП-у. Снимили смо више него што је потребно.
Оно што јавности није толико познато јесте да је једна од песама са албума “Аутобус за рај” својевремено наишла на проблеме са владајућом партијом…
ДРАГИ: То је песма “Само напред гурај гурај”. Текст говори о томе да се налазиш у аутобусу и да треба да гурнеш оног испред себе, да он не би гурнуо тебе. Мала поучна прича (смех).
ЖИКА: Али и “Аутобус за рај” има у тексту сличне поруке. Он говори о томе да имаш већ двадесет пет година, време је да напустиш ову земљу и да тражиш нешто боље. То баш није одговарало тадашњој власти. Занимљиво је што је тај текст Марине Туцаковић и данас актуелан. И ко зна колико ће још дуго бити актуелан.
ДРАГИ: Ја нисам препознао тај текст на такав начин, јер да јесам – одавно бих се одселио из ове земље.
Како је, из професионалне перспективе, изгледао рад у чувеном “Таф Гонгу” и “Ејнкору”?
ЖИКА: Ушли смо у студио и све је ишло лагано и полако, нема ту журбе. Донети су инструменти које смо тражили, испробали смо их, одабрали оне који нам одговарају, па су дошли и музичари који су позвани, а онда су се упознали са материјалом на којем ћемо заједно радити и обрађивати. Прошло је неко време док нисмо почели да радимо, а када смо почели да свирамо и снимамо већ је истекао први дан. Фактички је први дан прошао у припремама. Другог дана, отприлике око поднева, за неколико сати смо снимили све што је требало. Значи, први дан припрема и мало рада, други дан две песме. Тако смо искористили термине у “Таф Гонгу”.
Да ли је тешко сјединити реге са нашим роком?
ДРАГИ: Прво смо морали да уђемо у један темпо. Они су веома успорени, односно опуштени. Ми, опет, имамо дозу напетости, све треба урадити што пре. То је заправо било наше упознавање, не кроз речи, него кроз музику. Требало је да три пута прођемо кроз неку нумеру да бисмо одредили темпо који је најбољи, а потом смо тек снимали.
Како сте доживели тамошњи боравак?
ЖИКА: Доживео сам то као нешто ново у свом животу, као неку нову дестинацију. Нисам никада ни помислио да ћу се задесити у близини тих острва, иако смо својевремено возили моторе до крајње тачке САД – до Ки Веста на Флориди. И ево, случајно се указала прилика и могу да кажем да сам одушевљен Јамајком као местом за живот. Сваки дан нам је био осмишљен и имали смо излете у унутрашњост Јамајке. Обилазили смо Црну реку и неке крокодиле који пливају, одгајалиште, природне лепоте као што су водопади који не могу да се забораве и избришу из сећања – невероватни су и необични. Вегетација је феноменална. Острво окружено океаном са пешчаним плажама и малим острвцима на која смо одлазили и спремали морске специјалитете заједно са њиховим људима.
ДРАГИ: Када се деси нешто непланирано, а то што се деси буде малтене нешто најлепше у мом животу, онда се заволи и та дестинација која није баш тако близу. Радо бих се вратио на Јамајку ако се поново укаже прилика.
Има ли већ неких назнака за повратак? Промоција песама, музички фестивали…
ЖИКА: Мирко је послао песме људима који су са нама учествовали у овом пројекту и сви су одушевљени. Није искључено да ће то отићи даље, можда ће се одушевити и њихово Министарство за културу. Ако буде било неког интересовања да се тамо појавимо са овим песмама у реге маниру – врло радо. Гледаћемо на све могуће начине да се то оствари.
У којој мери је чудан сусрет са растафаријанцем?
ЖИКА: Они су врло препознатљиви по својим дредовима и уопште по понашању и култури, по вери која је без храма, без неког места где се окупљају… Једноставно свако у себи носи добро и лоше и сам управља својим осећањима и поступцима, тако да им није потребан неко ко ће их, условно речено – надгледати или пратити. Нисам дубље задирао у њихову веру, али сам приметио да доста становника води порекло из Етиопије, с обзиром да су довођени као радна снага из Африке за време док је Јамајка била енглеска колонија, па вероватно и раније док је била шпанска колонија. Потомци некадашњих робова, када је у питању Етиопија, заправо су православци. Маса их је, колико сам чуо. Интересантно је да су на споменицима Боба Марлија и његове мајке уклесани крстови и шестоугаона звезда. Нисам се распитивао зашто шестоугаона звезда, али довољно ми је било што сам сазнао да су православне вере.
Шта нам је заједничко са Јамајком, осим ваше и Марлијеве православне вероисповести?
ЖИКА: Приметио сам да су пријатни људи, гостољубиви, да углавном живе на улици и да им не треба пуно. Једноставно имам утисак да доста људи тамо живи врло опуштено и лепо проживи свој живот ако немају намера или жеља да материјално успеју и направе нешто. Увек имају где да се склоне од потенцијалног невремена. Довољан им је пар патика, или јапанке, шорц, мајица, качкет и нека пушка за подводни риболов, јер преко дана могу да улове себи хране колико им је потребно, а можда и неког јастога успут. Ако има странаца то су углавном Енглези и Американци, па мештани сасвим лепо зарађују од припремања хране за туристе.
ДРАГИ: Они у ствари уживају у животу, не одрађују га. И као што је рекао Жика, приоритети су им потпуно другачији него код нас Европљана који стално тежимо за нечим материјалним. Дивно је погледати их у очи. Свима им се очи смеју. Просто је заразно. Ми и сада, након три месеца, када причамо о томе и уопште о боравку на Јамајци – одмах почнемо да се осмехујемо. То примећују и они који су нама блиски, а нису били на Јамајци. Кажу да је невероватно како зрачимо. Све добро је прелазна зараза и било би супер ако би могло тако да остане.
Осим Марлијевог гроба, обишли сте и место његовог рођења, као и места на којима је свирао. Мора да су утисци импресивни…
ДРАГИ: Имам довољно година па се више не најежим тек тако. Али је предивно када знате да је ту један такав музичар живео и да је седео на том камену и смишљао песме. Мене су натерали да седнем, као неко ко је најспособнији да направи песму, а остали ће ме држати за раме или за главу па да пређе неко осећање и на њих. Заиста је лепо. Али немојте мислити да смо ми тамо само уживали. Ипак смо једно шест дана устајали прилично рано и путовали по 5-6 сати до одређеног места како би Филип све то забележио као документ.
ЖИКА: На том камену смо сви седели. Ја сам чак и лежао, не бих ли што више инспирације упио из тог камена. Поглед је феноменалан, боје и вегетација су невероватне. И све је заправо близу. Камен је на самом изласку из Марлијеве кућице, на врху једног брдашца у дворишту где је рођен и где је одрастао. Кућа је направљена од камена, унутра је један кревет, столица и чивилук. Он је из те кућице излазио право на камен. Мало даље сахрањени су он и његова мајка.
Угостио вас је Крис Блеквел на свом имању. О чему сте разговарали са њим?
ДРАГИ: Његово имање је рај на земљи. То је једно мало острво где не можете тек тако да дођете јер је свуда невиђено обезбеђење. Ја нисам знао о коме се ради док ми није Мирко објаснио где идемо. То је било његово изненађење. Крис је потпуно нормалан човек који је направио такве звезде какве су Боб Марли, Грејс Џонс, У2 и још масу њих. Штета што га нисмо упознали пре тридесет година. Можда би и са нама радио, јер када смо му пуштали нумере које смо снимили на Јамајци он је био затечен и климао је главом у позитивном смислу.
Снимали сте и кадрове за нове спотове. Ко је заслужан за то?
ЖИКА: Пре него што смо уопште кренули на Јамајку, Мирко је рекао да ћемо повести и Филипа, његовог најмлађег сина. Средњи син, Младен, познати је музичар, а Филип се занима за филм, фотоапарат и дронове. Снимио је силне моменте и има кадрова који су коришћени у ова два спота. Још ко зна колико неискоришћеног материјала је оставио за документарац. Он је свуда био са нама, где год смо се кретали по Јамајци.
У августу свирате на “Рок Вилиџ фестивалу”, а Вејлерси вам узвраћају посету. Пошто на Јамајци нисте свирали заједно, какав је план? Пробе, припреме?
ЖИКА: Да, 9. и 10. августа свирамо у Банатском Соколцу, а 10. ће свирати и пратећи бенд Боба Марлија. Могуће је да ћемо заједно направити неку варијанту. Планирамо пробе, али не треба ту пуно проба. Довољно је да ми из њиховог репертоара послушамо песме које нама одговарају и да нам буде доста јасније шта су и како су свирали. Лако бисмо се уклопили и без икакве пробе. Свако од нас зна колико може и шта може са својим инструментом. Они су сто посто добри као људи, односно добронамерни као и ми, па ће сарадња сигурно бити добра.
Бранислав Предојевић: Култна рок књига преведена на српски – Живот и дјело мистериозног виртуоза
У новембру је најављен велики концерт, као и документарац…
ЖИКА: Мирко је предложио да када се вратимо у Србију урадимо што више песама како бисмо на јесен, отприлике у септембру или октобру, промовисали тај ЛП и кратак филм са путовања о боравку и раду на Јамајци који траје између двадесет и тридесет минута. Размишљам о томе да бисмо могли да позовемо неке од музичара са којима смо сарађивали 29. новембра у Београдску арену, када славимо 55 година постојања.
Када би аутобус за рај имао пераја, сигурно би се кретао ка Јамајци. Ипак, која му је копнена рута?
ДРАГИ: Он иде напред, а докле ће се тако кретати – не знам. Плашим се да не добије неко убрзање које ми не можемо или не желимо да пратимо. Често кажем Жики у шали “човече замисли ако сад опет постанемо популарни… Ми то нећемо моћи да испратимо”, а Жика ме теши па каже “ма нећемо”. Надам се да ћемо се зауставити на овоме и да ћемо уживати у животу и свирати кад нам се свира.
ЖИКА: Пераја ме одмах асоцирају на неку морску неман, а треба препливати тако велику раздаљину. Мислим да иде ка некој следећој дестинација за коју појма немам ни да ће се остварити, али ми се много тога лепог у животу изненада и непланирано догађало. Па ето, тај аутобус нека стреми ка неким другим пределима на којима нисам био, а где су људи добри, где је лепа природа и где ја могу да се осећам добро и опуштено.
Мирко Миљуш, почасни конзул Јамајке
Браћа по музици
Идеја за овај подухват је ваша. Зашто баш овакав пројекат?
Послови почасног конзула су јасно дефинисани и они првенствено обухватају заштиту и помоћ грађанима (у овом случају – Јамајке), као и рад на заштити интереса и унапређењу трговачких, спортских и културних односа између две земље. Дакле, то је део мог посла.
Да ли се, после ове сарадње, може говорити о некаквом културолошком мостићу између две земље?
Културолошко повезивање две земље је важно и управо на томе смо радили. Пројекат “Прекоокеански културни мост” између Србије и Јамајке живи већ неколико година. У оквиру овог пројекта у Србији су гостовали познати јамајчански бендови као што су “Вејлерси”, “Лутан Фаја”, “Рас Абрахам” и други. Посебну везу чини и статуа Боба Марлија – “Борца за слободу са гитаром у руци” коју смо подигли у оквиру “Рок Вилиџ фестивала” још 2008. године. С наше стране организовали смо одлазак на Јамајку и снимање песме и спота једног од наших највећих реге музичара Хорнсмана Којота. Издали смо књигу познате Јамајчанке Барбаре Блејк Хане “Јосеф – Раста Реге Фејбл” 2020. године. Као што водите, има тога.
Продуцентски део пројекта потписују два продуцента. Како су се њих двојица уклопила у причу?
Продукцију је најпре урадио Маконен Блејк Хана на Јамајци и то је први део продукције, онај енглески део песама. Други део је урадио један од најбољих продуцената Воја Аралица и супер су се уклопили. Куриозитет је када сам послао Маконену на Јамајку финалну верзију, он је рекао да то иде за Гремија, а његову верзију ће пустити касније. Човек је скроман, одао је Воји признање за врхунски подухват.
Зашто YU група?
Сматрам да је YU група један од најаутентичнијих бендова, не само у Србији већ и шире. То су професионални музичари који више од 65 година свирају рок музику и који ове године обележавају 55 година постојања. Они су бенд који је први кренуо експериментално да уводи етно музику у рокенрол. Познати су по чувеном косовском опусу који их је и винуо међу најбоље и највеће бендове Србије.
Сматрао сам да у њима има још жара и страсти за експериментима, као и истраживању у другим врстама музичког изражаја. Резултат који је произашао из овог “експеримента” је феноменалан и сама сарадња са јамајчанским музичарима показала је невероватну синергију и блискост “браће по музици”. Лично мислим да је пројекат са YU групом толико добар и успешан да ћемо га тешко поновити. За нас у Конзулату то је још већи изазов за наредне године.
Извор: Време
