Пише: Арон Браун
Петродолар је функционисао на кружној логици: увозници нафте плаћали су у доларима, ти долари су се сливали у Ријад и Абу Даби, а затим се враћали у Вашингтон кроз откуп америчког дуга. Након напада на Иран, тај систем је нарушен на оба краја.
Систем који је деценијама омогућавао да Сједињене Државе одржавају стабилност на Блиском истоку, док су заузврат заливске државе своје доларске приходе реинвестирале у америчке државне обвезнице, сада је срушен.
Тај неформални договор сеже у 1974. годину, када је Хенри Кисинџер склопио један од најзначајнијих финансијских споразума модерне историје. Саудијска Арабија је прихватила да своју нафту обрачунава у доларима и да вишкове прихода улаже у америчку имовину – пре свега у државне обвезнице. Убрзо су је следиле и друге заливске земље. Заузврат, Сједињене Државе су обећале безбедносне гаранције и стабилан глобални поредак.
Тај аранжман је елегантно функционисао по својеврсној „кружној логици“: увозници нафте плаћали су у доларима, ти долари су се сливали у Ријад и Абу Даби, а затим се враћали у Вашингтон кроз финансирање америчког дуга. Овај петродоларски циклус је пола века тихо субвенционисао трошкове задуживања САД и учврстио улогу долара као водеће светске резервне валуте.
Међутим, америчко-израелски рат са Ираном нарушио је овај механизам – и то на оба краја. Почнимо од увозне стране. Од напада на Иран 28. фебруара, стране централне банке су пет узастопних недеља нето продавци америчких државних обвезница. Њихови депозити у Федералној резервној банци у Њујорку смањени су за око 82 милијарде долара, на 2,7 билиона, што је најнижи ниво од 2012. године.
Затварање Ормуза
Принос на десетогодишње америчке обвезнице, уместо да падне услед појачане потражње за сигурним уточиштем, као што је био случај у свим већим кризама у новије време, порастао је са 3,9 одсто крајем фебруара на више од 4,4 одсто у року од неколико недеља. Трговачки тим за каматне стопе у Банци Америке сумирао је ситуацију на следећи начин: „Страни јавни сектор распродаје америчке државне обвезнице.“
Механизам је једноставан. Турска, Индија, Тајланд и друге земље увознице нафте суочене су са суровом рачуницом: цена нафте, исказана у доларима, премашила је 100 долара по барелу, док њихове валуте слабе у односу на амерички долар. Да би ограничиле депресијацију – која би додатно подигла домаће цене горива и приморала власти или на буџетске субвенције или на пребацивање терета на становништво – централне банке интервенишу на девизним тржиштима. За то су им потребни долари. А најликвиднија доларска актива коју поседују јесу управо америчке државне обвезнице. Зато их продају.
Ова ситуација није без преседана. Током панике изазване пандемијом ковида у марту 2020. године, стране централне банке продале су рекордних 109 милијарди долара америчких обвезница. Међутим, та епизода је брзо окончана. Федералне резерве су активирале своп линије у доларима, тржишта су се смирила, а капитал се у року од неколико недеља вратио. Инстинкт бекства у сигурну имовину био је привремено поремећен, али је у основи остао нетакнут.
Свака наредна велика криза – од руске инвазије на Украјину, преко кинеског звецкања оружјем око Тајвана у августу 2022, до колапса Банке Силицијумске долине у марту 2023. и напада Хамаса на Израел седмог октобра исте године – усмеравала је новац ка америчким обвезницама, а не од њих. Приноси су падали. Устаљени образац понашања је функционисао.
Погледајмо сада извозну страну. Зашто је рат са Ираном суштински другачији од свих наведених криза? У уобичајеном нафтном шоку, раст цена доноси и раст прихода произвођачима из Залива. Петродолари се враћају у доларску имовину, укључујући и америчке обвезнице. Високе цене нафте су, парадоксално, историјски подржавале тржиште државног дуга САД: шок ствара вишкове који генеришу потражњу за обвезницама.
Небојша Поповић: „Иранска клопка“ – како уништити петродолар
Овога пута, међутим, заливски произвођачи не могу да пласирају своју нафту. Затварање Ормуског мореуза оставило је њихове бареле „заробљеним“, заједно са остатком светске понуде.
Од напада на Иран 28. фебруара, стране централне банке су пет узастопних недеља нето продавци америчких државних обвезница.
Земље Залива – Кувајт, Ирак, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати – заједно су у марту смањиле производњу за најмање 10 милиона барела дневно. Саудијска Арабија и УАЕ могу да извозе смањене количине преко алтернативних нафтовода, али ти правци, чак и при пуном капацитету, могу да преузму тек око четвртину уобичајеног промета кроз мореуз, и притом су изложени сталној претњи иранских дронова и ракета. Катар је прогласио вишу силу у извозу течног природног гаса након напада на постројење Рас Лафан. Економски модел Савета за сарадњу земаља Залива – извоз угљоводоника и реинвестирање прихода у глобалну имовину – практично је паралисан.
Петродоларски циклус почива на два кључна елемента: доларима који се зарађују и доларима који се инвестирају. Оба су сада стала.
Бекство у сигурност
Бројке на страни извозника додатно потврђују наведено. Кувајт, Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати су, закључно са јануаром, заједно држали око 300 милијарди долара у америчким државним обвезницама. Данас се те земље истовремено суочавају са падом прихода од нафте, појачаним трошковима за противваздушну одбрану и преиспитивањем инвестиционих обавеза које су према Вашингтону преузеле пре само неколико месеци.
Један званичник из Залива рекао је за Financial Times да већи број највећих економија у региону разматра да ли се клаузуле више силе могу применити на постојеће инвестиционе обавезе, укључујући и оне према САД. Суверени фондови богатства из Залива спадају међу крупне инвеститоре у америчку имовину, али њихов правац кретања више није извесан на начин на који је био деценијама.
Фајненшел тајмс: Петродолари и „муслиманска бомба“ – како је настао саудијско-пакистански пакт
Постоји и шира, дугорочна прича коју рат убрзава више неголи ствара. Удео америчких обвезница у рукама страних инвеститора већ је пао на око 32 одсто, са приближно половине почетком 2010-их. Централне банке су почетком 2025. постале нето продавци. По први пут од 1996. године, глобалне централне банке сада укупно држе више злата него америчких државних обвезница. То су били спори, постепени трендови, које је било лако одбацити као статистички шум. Рат са Ираном им, међутим, даје обрисе јасног сигнала.
Уобичајено умирујуће објашњење гласи да за америчке обвезнице не постоји права алтернатива – ниједно друго тржиште не нуди дубину, ликвидност и правну инфраструктуру која је потребна централним банкама. То и даље важи. Стране централне банке неће масовно напустити амерички дуг. Али „без реалне алтернативе“ и „несумњиво сигурно уточиште“ нису исто – а рат са Ираном управо разоткрива ту разлику.
Стратегија „бекства у сигурност“ одувек је почивала на једној политичкој претпоставци: да су Сједињене Државе у време глобалних криза стабилизатор или барем посматрач, а не директан учесник у сукобу. Та рачуница се, међутим, мења када су саме САД зараћена страна, када је сукоб делимично и амерички рат, који подстиче нафтни шок, затеже односе са земљама Залива и истовремено појачава фискалне притиске због којих инвеститори у обвезнице већ страхују од америчког буџетског дефицита. Не у потпуности. Не трајно. Али довољно да поремети досадашњи образац.
Споразум који је Кисинџер постигао 1974. издржао је Хладни рат, ратове у Заливу, глобалну финансијску кризу и пандемију. Ово ипак није. Петродоларски циклус је одувек био политички договор заоденут у финансијско рухо. Сада, када су се политичке околности промениле, финансије их неминовно прате.
Аутор је стручњак за финансијска тржишта
Извор: Нови Стандард
