Студеничко Распеће настало је 1208/1209. године. У средишту композиције налази се представа Христа на Крсту под којим су Пресвета Богородица, жене мироносице, Свети Јован Богослов и сатник Лонгин. Изнад Крста су два анђела крај којих су старозаветни пророци Мојсије и Исаија
Композиција је складна, а све фигуре одликују достојанственост, смиреност и уздржани гестови, као и њихова усмереност ка распетом Христу. У главној цркви манастира Студенице постављање Распећа наспрам олтарског простора имало је за циљ идејно повезивање представе жртве Христове са простором у коме се одвија евхаристијско приношење. Христос је на студеничком Распећу означен као „Цар славе“, уместо „Цар јудејски“.
Светописамско схватање страдања Христовог
На Студеничком Распећу приказан је страдали Христос, у складу са пророчанствима Светог пророка Исаије. И поред извесне непрозирности коју има тело као такво, Православна Црква гледа страдалног Христа очима непоколебиве вере. Зато њена икона никада не приказује само Христа Који је понижен, а да при том већ није наговештена Његова слава. На икони Распећа приказан је страдали Христос. Он виси на Крсту, али из Његовог лика зрачи предвечна слава, слава коју је Он имао код Оца Свога још и пре него што је свет постао (уп. Јн 17, 5). На горњој табли на Крсту, на месту где је стајао историјски натпис „Цар јудејски“ (Мк 15, 26; Лк 23, 38; Јн 19, 19), овде је написано: „Цар славе“ (Пс 23, 7–10). Господа распетога на Крсту Православна Црква види као Цара славе, јер саоднос Свете Тајне и иконе искључује сваки образ који приказује само обличје слуге. Зато је разумљиво што на Распећима обично не стављамо историјски натпис него „Цар Славе“. Овим показујемо да „Исус јесте Христос“ (Јн 20, 31; 1Јн 2, 22, 5, 1). У тајни вољног понижења Сина, јединородни Син постаје својина човечанства, тако да ми заиста можемо сазрцавати Сина Божијег кад видимо Исуса, чак и распетога.
На студеничком Распећу, Мојсије, који држи свитак са текстом из Понз 28, 66, и пророк Исаија, који држи детаљ из Ис 53, 7, својим присуством и поменутим текстовима, подсећају на везу наговештене жртве и Свете Литургије. Свети пророк Исаија држи речи пророчанства о Страдању Христовом, тачније стих из његове књиге који каже: „Као овца на заклање вођен…” (Ис 53, 7). Постоји повезаност жртвеног карактера Евхаристије са доласком Царства Божијега. Христос је на Тајној Вечери речима: „Ово је тело моје” и: „Ово је крв моја” (Мт 26, 26–28; Мк 14, 22 – 24; Лк 22, 19–20), указивао на Себе као на Пасхално Јагње. На Литургији се не вади Агнец ради сећања и понављања старозаветне жртве (као што је то био случај са јудејском Пасхом), већ се ради о жртвовању коначног, есхатолошког Пасхалног Јагњета. Откривење даје Јагњету есхатолошки смисао. Понижени Исус на земљи је Онај Који ће доћи „у слави” (види: Мк 8, 31, 38 и Мт 24, 30). Крв Јагњетова се излива за многе (Ис 53), и Он ће у последње дане сабрати расејани Израиљ и биће „видело народима” на спасење „до крајева земаљских” (Ис 49, 6) јер ће „удивити многе народе” и они ће „видети што им није казивано и разумеће што нису слушали” (Ис 52, 15).
Евхаристијски и есхатолошки смисао страдања Христовог
Представа Студеничког Распећа, као и друге фреске и иконе које приказују страдалног Христа, не смеју бити узете у обзир и доживљене без помисли о „Последњем дану“ и „Дану Господњем“, тј. о Другом Христовом доласку у слави будућега века и васпостављању Царства Божијег, којем неће бити краја. Зато и на овој композицији преовлађује радостан тон, и Христос задржава своју величанственост и у тренутку смрти на Крсту. Атмосфера, овде приказаног, страдања Христовог неодвојива је од атмосфере васкрсне, односно есхатолошке радости. Евхаристија нас учи да жртва без искупљења не постоји у Христу. Икона крсне жртве свој смисао добија од Васкрсења, од којег смисао добија и празновање крсне жртве у Евхаристији.
Христос је објединио два обличја у току свог земаљског живота: обличје славне сличности и обличје кенотичке несличности – обличје Бога и обличје слуге (Фил 2, 6–7), прво скривено другим за телесне очи. Црква истиче ово гледиште које је производ њене вере, без које не можемо видети да је Исус Син Божији. Познато је да су чак и Његови најближи ученици само једном, пре Страдања, на Тавору, видели Христа у слави Његовог обоженог човештва.
Због ових чињеница, православна иконографија искључује сваки образ који приказује само обличје слуге јер, као што рекосмо, не можемо одвајати Христа Јагње Божије од есхатолошког Христа Судије. Израз Јагње Божије, који се налази у 5. глави Откривења, постао је део општег хришћанског речника.
Закључак
Дакле, Православна Црква гледа Христа очима непоколебиве вере. Она ће, у својим богослужбеним химнама и на својим иконама, увек показивати Богочовека Који задржава своју величанственост и у понижењу. Чињеница да је Он то тело учинио потпуно својим, чини великим понижење Сина. Познање Сина Божијег је у вези са знањем (у вери) тајне Његовог понижења.
Због ове истовремено и победничке есхатолошке димензије коју има православна иконографија, сцене Страдања Христовог не могу се доживети само у крвавом тону (чији смисао изгледа као да је само Христос страдао и умро). Ова есхатолошка димензија иконе јесте изузетно важна јер православнима појашњава сопствену веру, а инославнима најнепосредније омогућава увид у Православље. Домети православне уметности (тј. богословски домети) као што су Студеничко Распеће (1208/1209) омогућени су православном духовношћу. Ова центрипетална сила је осигурала православној уметности да остане на старом, ранохришћанском темељу.
Архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице
Извор: Жички благовесник април-јун 2023.
