Пише: Антонио Табуки
Бразилејра до Шијадо, један од најгласовитијих књижевних кафеа Лисабона, налази се у срцу града, у четврти обновљеној према просветитељским критеријумима маркиза од Помбала након земљотреса који је 1755. разорио Лисабон. А испред кафеа, практично усред столова у башти, од пре неколико година постављена је бронзана статуа песника који је у Бразилејри био редован гост, хабитуе: Фемандо Песоа. Не догађа се често да се у једном истом граду статуе два песника нађу на само неколико метара једна од друге.
Е па у Лисабону се догодило, и може се протумачити као добар знак. Отмен мали трг у Шијаду, где се налази Бразилејра, посвећен је заправо Антонију Рибеиру Шијаду, чија га мајушна статуа, и она бронзана, приказује с подругљивим осмехом на лицу, једнако подругљивим као што је била и његова поезија. Португал има дугу традицију обесне и сатиричне поезије, од средњовековних трубадура, и то је високо уважаван поетски жанр, као у свакој цивилизованој земљи, јер зна се да би без сатире сваки владар (или сличан лик) био апсолутиста, тиранин.
„Писма о добром и лепом“ Дмитрија Лихачова: Бити интелигентан у времену буке
На неколико метара од тог подругљивог лица налази се недокучиво лице Феманда Песое са загонетним осмехом на уснама. Вајар Лагоа Енрикес исклесао га је као да стварно седи у кафеу, на столици, с ногом преко ноге (опуштен положај који одудара од самог лика). Иронија је често очигледна у његовим стиховима, али можда га је заправо његова мисао која је иронична, односно има ону “ироничну свест“, да употребимо речи једног француског филозофа (В. Јанкелевич), нагнала да мисли да смо ми Један, ниједан и сто хиљада и омогућила му да створи своју људску комедију у поезији.
И тако је за себе измислио читав низ песника и писаца, својих хетеронима. Алваро де Кампос, поморски инжењер који је стекао диплому у Глазгову, незапослени денди у Лисабону, најпре је био футуриста из забаве, затим аутор путених и жестоких ода, па онда горки песимиста који чита Паскала и Ничеа, а на крају нихилиста без призива. Рикардо Реис, подражавалац класика и паганин, својеврстан Омар Хајам двадесетог века, славио је безначајност живота и потребу за стоицимом (“седи на сунцу, престола се одреци / и самом себи буди краљ32″, каже један његов стих). Алберто Каеиро, сматра се учитељем свих осталих, равнодушни посматрач стварности, био је песник-филозоф који је користио феноменологију да би говорио о тајновитости ствари.
О себи је написао: “Ако неко после моје смрти буде пожелео да напише моју биографију, довољна су два датума, датум мог рођења и датум моје смрти: између једног и другог, сви дани припадају мени“. Па онда Бемардо Соарес, који је живео на једној од мансарди што се виде из Бразилејре, скромни продавач у текстилном дућану, аутор Књиге неспокоја, дневника сачињеног од импресионистичке прозе, описа Лисабона, лутања, снова, никада остварених путовања. Па филозоф Антонио Мора, аутор малог трактата о повратку богова, и Барон од Теиве, мислилац који води порекло од Леопардија, енглески песник Александер Серч и на крају Песоа Ортоним, односно онај ко се потписивао као Фемандо Песоа (али да лије то био баш он или неко други?). Све у свему, читава једна књижевност, неизмемо дело које би по себи било довољно да испуни читав век.
Књижевник Енес Халиловић за НИН: Мало је правих писаца, али и правих читалаца
Али поред песника којима је удахнуо живот, Песоа је имао и свој живот: љубави, размирице, срећу, заносе. Префињен и конзервативан, ипак је мрзео комунистичке и фашистичке тоталитаризме, није имао симпатија за салазаризам и Салазара и исмевао га је у стиховима који у то доба очигледно нису могли да буду објављени и тек су недавно угледали светлост дана. Оснивао је књижевне покрете и часописе. Живео је углавном у скромним изнајмљеним собама док 1920. није добио сопствену собу у кући у улици Коељо да Роша (данас кућа-музеј), коју је нашао за породицу по њиховом повратку из Јужне Африке. Баш је у кафеу Бразилејра до Шијадо, где је одлазио свако поподне, са својим пријатељима основао часопис “Орфеј“ и велике авангардне покрете свог доба.
Бразилејра је у суштини сачувала првобитан декор: столове, огледала, неке слике. Италијански еспресо је одличан, и ако га попијете за столом у башти, у друштву оног господина неизрецивог осмеха, то свакако није нешто што се догађа сваки дан.
Извор: Феномени
