Srbija, ako i svaka kolonija, vodi politiku bezuslovnog spoljnotrgovinskog deficita. Ovaj deficit znači neprekidno zaduživanje, strukturalnu zavisnost ekonomije od Zapada i kontorolu privredne politike od strane MMF. Prema zvaničnim podacima, razlika između srpskog uvoza i izvoza, 2000-2020, iznosi 129 milijardi dolara.
O različitim pokazateljima da je Srbija kolonija već sam pisao u seriji članaka. Sada ću da iznesem još neke ekonomske pokazatelje.
Srbija je u neokolonijalni položaj dospela nakon 5. oktobra 2000. Taj dan slobodno se može nazvati kolonijalnom kontrarevolucijom. Ako je 1804. bila godina antikolonijalne revolucije i početka sticanja suverenosti, 2000. godina je početak pada srpskog društva u kolonijalnu zavisnost.
To se vidi, između ostalog, i po tome da je, posle 2000. godine, najveći deo proizvodne imovine, kroz „privatizaciju“, dospeo u ruke stranaca. Za vreme Miloševića svega 15% zaposlenih radilo je u privatnom sektoru , da bi do 2020. godine privatni sektor narastao na 74% zaposlenih . Od toga, najveći deo pripada strancima. Tokom srpske privatizacije ukupan iznos transakcija iznosio je oko pet milijardi evra. O toga su stranci kupili preduzeća za 4,1 milijardu, a domaći kapitalisti za 0,9 milijardi .
„Strancima je prodato gotovo sve što su želeli da kupe, po cenama po kojima su to želeli“ . Pa ako već govorimo o pljačkaškoj privatizaciji, „najveća pljačka u privatizaciji bila je u korist stranaca“ . Statistički zavod, koji je nekada vodio evidenciju o strukturi vlasništva , to više ne radi. Ni u statističkim godišnjacima više se ne mogu naći podaci za BNP – vrednost robe i usluga ostvarenih sredstvima u vlasništvu domaćeg stanovništva. Jedna od procena je da u Srbiji „odliv kapitala prikupljen po osnovu dividendi, reinvestiranih profita, kamata itd. (u korist stranaca – S. A.), u proseku godišnje iznosi preko milijardu evra“ – pri čemu tome treba dodati još i „dve milijarde evra godišnje, koliko se iz Srbije odlije kroz transferne cene“ .
Transferne cene predstavljaju lažno prikazivanje cena po kojima domaća podružnica neke transnacionalne kompanije kupuje ili prodaje proizvode centrali. Najčešće, uvozne cene se naduvavaju, a izvozne bagatelišu – kako bi se smanjio ili sasvim izbegao porez na profit. Taj mehanizam drenaže vrednosti iz kolonije se, recimo, lepo vidi iz podatka da je 2011. izvoz iz Srbije u Austriju iznosio 267 miliona evra, dok austrijski podaci o uvozu iz Srbije prikazuju 385 miliona evra. To znači da je samo u Austriju, te godine, ovim putem transferisano preko sto miliona evra .
Srbija, ako i svaka kolonija, vodi politiku bezuslovnog spoljnotrgovinskog deficita. Ovaj deficit znači neprekidno zaduživanje, strukturalnu zavisnost ekonomije od Zapada i kontorolu privredne politike od strane MMF. Prema zvaničnim podacima, razlika između srpskog uvoza i izvoza, 2000-2020, iznosi 129 milijardi dolara.
Spoljnotrgovinski deficit Srbije 2000-2020.
godina u mil. $
2000. -1.772
2001. -2.540
2002. -3.539
2003. -4.718
2004. -7.230
2005. -5.979
2006. -6.744
2007. -9.729
2008. -11.902
2009. -7.462
2010. -6.675
2011. -8.081
2012. -7.700
2013. -5.939
2014. -5.351
2015. -4.499
2016. -4.016
2017. -4.923
2018. -6.644
2019. -7.098
2020. -6.732
Ukupno -129.273
Izvori: za 2000-2008: ovde iii; za 2009-2013: ovde 309; za 2014-2018: ovde 299; za 2019-2020: ovde 313.
U pitanju je manjak od 6,5 milijardi dolara godišnje ili 538,6 miliona dolara mesečno. Radi poređenja, godišnji deficit Srbije u doba socijalizma bio je svega 80 miliona dolara. Tih 6,4 milijardi dolara godišnjeg manjka i jeste razlika između privrede u relativno suverenoj zemlji (kakva je bila SFRJ) i privrede u (polu)koloniji.
Deficit od 129 milijardi dolara pokriven je:
doznakama naših radnika iz inostranstva, koje su 2001-2020. iznele 77 milijardi dolara (procenjeno prema WB);
Srbija je, dakle, za dvadeset godina, servisirajući model privrede (polu)kolonije, potrošila ono što je ostalo od prethodnih generacija (privatizacija), ono što je zaradilo milion sunarodnika iz inostranstva (doznake), i ono što će tek zaraditi naredne generacije njenih žitelja (krediti).
Na kraju, malo teorije. Objašnjenje načina eksploatacije neformalnih kolonija počiva na teoriji skrivenog ceđenja ili odlivanja viška (capitalist surplus extraction, surplus drain). Ekonomski višak je „razlika između onoga što društvo proizvede i troškova proizvodnje“ . Savremeno tržište se sastoji iz lanaca različitih prikrivenih monopola, preko kojih dominantni ekonomski akteri eliminišu kompetitivno tržište i sistematski prisvajaju neplaćenu vrednost (oligopoly capitalism; ovde). To omogućava izvlačenje ekonomskog viška iz praktično svih činioca proizvodnje: zemlje, sirovina, rada, energije, znanja, tehnologije ili kapitala .
Savremeni svetski kapitalistički sistem upravo se sastoji iz piramide ulančanih monopola, na čijem vrhu su globalne kompanije, a na dnu su lokalni proizvođači (podizvođači). Na svakoj tački te piramide, akteri koji su iznad (kompanije ili njihovi delovi), zahvaljujući monopolskom položaju, prisvajaju deo vrednosti koju su stvorili hijerarhijski niži akteri. Obezbeđenje lokalnih delova sistema skrivenih mopola osnovna je uloga kompradora . Dakle, Srbija je u ekonomskoj i političkoj zavisnosti od EU i SAD. Srbija je njihova neformalna kolonija.
Izvor: Iskra
