Проблем антициганизма, тј. његова политичка употреба ,,за више идеале“, није тако случајна нити нова, одавно је присутна у Црној Гори и веже се за, како га воле назвати, дефанзивни црногорски национализам.
Алатке дискриминације без изузетка пролазе испод радара, медијског, али и невладиног, као и многих бораца за људска права, поготово права рањивих група. У недавном, тринаестојулском ,,судару“ националистичких торова, који је помрачио славу и обавезу тринаестог јула коју смо наводно наслиједили и треба да је будемо достојни, успјели смо да увриједимо двије националне групе, ни криве ни дужне: припаднике исламске вјероисповијести и Роме.
Иако је за рат и било какав сукоб потребно двоје, мржња тражи бар још неког да га мрзимо или подсјетимо шта мислимо о њему. ,,Питање слободе изражавања уређено је Уставом Црне Горе по којем свако има право на слободу изражавања говором, писаном ријечју, сликом или на други начин и то право се може ограничити само правом другога на достојанство, углед и част…“. Нажалост, уставописцима није пала на памет могућност националистичке креативности да и трећа страна буде угрожена.
Иако Устав посебно третира права и слободе мањинских народа и штити њихов идентитет, те се они могу изражавати и јавно испољити своју националну, етничку, културну или вјерску посебност, ипак се у пракси не ради много на њиховој заштити од других. Поготово у бизарним ситуацијама у којој су они ,,колатерална штета“ што, иако изгледа бенигно, заправо је веома опасно јер се одржава наратив у којем се дискриминација нормализује, а прве жртве су припадници најрањивијих група. Тако (п)остајемо друштво у којем је нормално кориштење термина циганин у сврху увреде другог.
У недавном, тринаестојулском судару националистичких торова комито-патриота и србаља, поруке које су ,,слављеници“ великог датума, упућивали једни другима у жељи да увриједе и унизе, заправо су се тицали ,,треће стране“ – наших суграђана муслиманске вјероисповијести и Рома. Ни лук јели, ни лук мирисали, али да ипак не забораве да их имамо у архиви увреде и дискриминације и да су нам у те сврхе они прва асоцијација.
У првом случају, веома глупа и јадна употреба симбола, епике, пјесме која евоцира сентимент од прије пар вјекова, која вријеђа трећу страну и тиме их са оправдањем оставља будне да стријепе за свој статус и потенцијални однос према њима од стране већинске популације. Срећом, ова хронична употреба национализма је наишла на оправдане реакције, макар и недовољне. Међутим, употреба антициганизма у сврху дискриминације и вријеђања групе која не припада ромском националном корпусу, поред тога што имплицира на латентни оријентализам и расизам, није добила ни једну реакцију. Без адекватне реакције на овај ,,феномен“ показујемо као друштво да нам је сасвим у реду називати неког Циганином.
Шта је антициганизам?
Антициганизам је релативно нови појам за стару и, код нас врло прихваћену, друштвену појаву која се веже за мржњу, маргинализацију и прогон Рома. Према дефиницији Европске комисије против расизма и нетолеранције из 2011, антициганизам је специфична форма расизма, идеологија која је заснована на расној супериорности, форма дехуманизирајућег и институционалног расизма узгајана историјске дискриминације, која се, поред осталог, изражава насиљем, говором мржње, експлоатацијом, стигматизацијом и најгором врстом дискриминације. Код нас антициганизам је и даље термин који се не пропитује, а користи се у ,,слободној паљби“, кад год је потребно некога увриједити, омаловажити, легитимизовати његово искључење.
Антициганизам као политичко оружје на свим пољима
Додатни проблем у вези са антициганизомом као дијелом наратива јесте непрепознавање потребе да се реагује, јер Роми (и све друге мањине) и даље не спадају у толико ,,атрактивне“ теме као што је одбрана државе, издајништво, непријатељ итд.
Иначе, проблем антициганизма, тј. његова политичка употреба ,,за више идеале“, није тако случајна нити нова, одавно је присутна у Црној Гори и веже се за, како га воле назвати, дефанзивни црногорски национализам.
Ко се боље сјећа дешавања из раних деведесетих, вјероватно није заборавио прекид предавања о Његошу у Владином дому на Цетињу 1993, када је група црногорских дефанзивних националиста скандирала ,,Бранићемо ових дана Црну Гору од Цигана“, шаљући исту поруку као њихови политички наследници деветнаест година касније. Колико је тај наратив заробљен у ретроградној и врло лимитираној реторици најбоље показује његова истрајност у облику и интезитету.
Оријенталистички дискурс
Врло је важно инсистирати на томе да се примијети образац и мјера по којој је оријеталистички дискурс постао нормализован у Црној Гори, погово што по истом, у тренуцима кризе, прво страдају најрањивије групе. Додатно поразна чињеница је што се обрасци дискриминације и искључивања не тичу само оне групе која се политички жели ,,побиједити“. Тако изнова свједочимо национал-хистеријама, нетрпељивости, агресији, жељи да се једна заједница (или она друга) искључи из друштва.
Да би се нека група искључила, потребан је експлицитан језик увреде, диксредитације, па једна група грађана која не жели да види другу групу грађана као легитимне чиниоце друштва, користи крајње (да не кажемо екстремне) алатке дискриминације које су везане за трећу групу.
Док су се медији, њихови колумнисти и недвладине организације препуцавали да ли је одређена појава национализам или није, који је национализам већи, а који мањи једна национална група која нема никакве везе са овим ,,конфликтом“ се нашла у небраном грожђу. Нико није примијетио или се правио да не примјећује, али њихов национални идентитет је кориштен као синоним за оне које треба дискредитовати, унизити. Тако имамо репликовање дискриминације. Једна мржња рађа, или одржава у животу, гомилу других.
,,Циганин“ као синоним за увреду
Назвати неког Циганином је јасна порука и показује намјеру да се тај прикаже веома лошим, никаквим, последњим ,,талогом друштва“. Иако је довољно поражавајуће што се поменуте групе међусобно сматрају посљедњим талогом друштва, то није толико забрињавајуће колико чињеница да постоји дежурни кривац, дежурни синоним за то: Ром, а у контексту увреде Циганин. Тиме показујемо колики смо оријенталисти, ништа мање и расисти јер нам је термин Циганин карта за искључење. Аутоматизован расизам до ,,неподношљиве лакоће” свакодневне употребе.
Док то не препознамо, остаје много материјала за отворену и експлицитну дискриминацију других и тенденцију искључења одређених друштвених група. У оријенталистичком наративу, поменуто се логички оправдава, а патриотски нормализује.
Како ћемо помирити двије стране ако је њихова мржња толико велика да у међусобном сукобу страда трећа страна? За почетак да еволуирамо сопствену реторику, да схватимо да да је XXИ вијек и да Циганин није легитимна етикета за непријатеља, већ расистички и погрдан префикс за нечији идентитет, у овом случају идентитет Рома.
Александар Нововић
Извор: Комбинат
