„Ово је моја посљедња воља коју сте ви дужни испунити“, а затим је тражио од њих обећање да ће тај аманет извршити, иначе „ћу вас оставити под проклетством, и моју жалост на вашу душу“
Републички секретеријат за просвјету, науку и културу формирао је у октобру 1965. године комисију за израду перспективног развоја музеја на Цетињу. Ова комисија је, у првом плану, имала задатак да даде предлог размјештаја републичких установа са сектора културе у Цетињу гдје је, поред музеја, ушла у план и Централна библиотека „Ђурђе Црнојевић“. На почетку рада ове Комисије поставили су се као актуелни, и везани за проблематику музеја – Цетиње, проблеми Његошеве родне куће у Његушима и кућа везнаих за њу, и питање Мештровићевог маузолеја Његошу. У вез с тим поставило се питање локације овог маузолеја: на Ловћену или на Цетињу. Комисија је овлашћена да и о овом питању да своје стручно мишљење.
Комисија је у току 1965. године одржала 29. и 30. октобра састанак на Цетињу и на Његушима и 16. децембра у Београду. На састанку Комисије одржаном у Београду формулисано је мишљење о цјелисходности локације Мештровићевог рада на Цетињу а не на Ловћену, из разлога који су познати нашој јавности. Том приликом Комисија је дала предлог да Музеји Цетиње „прибаве путем анкете и стручно мишљење истакнутих југословенских умјетника, историчара умјетности и критичара“.
Комисија је имала још један састанак у Београду, 12 фебруара т. г, на којем је прочитала одговоре анкетираних научних и културних радника по питању локације Мештровићевог рада и формулисала свој предлог који се садржи у раније израженом мишљењу да Мештровићевог „Његоша“ треба поставити на Цетињу и да урбанистичка служба изради једну графичку ситуацију терена у размјери онога дијела Цетиња, га је би објекат могао бити постављен. Потом ће Комисија предложити локацију.
У дискусији која је поведена поводом рада ове Комисије, у штампи и на неким зборовима на Цетињу, запажено је неколико иступања која неће допринијети рјешењу овог проблема и која стварају дезинформацију.
Нико из ове Комисије, која се није сама поставила него ју је формирало Извршно вијеће, није никад мислио да је његово мишљење искључиво и једино мјеродавно. Борба мишљења је закон нашег друштвеног развитка. Републичком секретаријату за просвјету, науку и културу је требало једно стручно мишљење, а Комисији није сугерисано да донесе овакво или онакво мишљење, већ да слободно, на бази чињеница, и својих способности, да предлог. Није без интереса дати оваје квалификациону структуру ове Комисије од 13 чланова: четири професора универзитета (један од њих је академик), два научна савјетника, два сарадника, један виши конзерватор, један виши кустос, један кустос, један виши библиотекар и један професор књижевности. Већина њих су архитекти и историчари умјетности.
У формулацији предлога Комисије дато је, поред осталог, сљедеће мишљење:
„Природна конфигурација Ловћена, која је ушла у грб Црне Горе, толико је импозантна и сама је по себи споменик да се на њој не може умјетнички одржати ништа што би се такмичило са природом“. Мишљења и став Комисије нијесу ни једног тренутка негирали вриједност Ивана Мештровића као великог умјетника. Овдје се ради само о питању локације Мештровићевог дјела.
У конкретном случају ради се о два споменика: о досадашњем Његошевом споменику на Ловћену и Мештровићевом пројекту Његошевог маузолеја. Један од анкетираних културних радника, дајући мишљење о овом питању, истакао је да не би никад био за то да се један споменик, макар и мање вриједан, руши да би се други подигао. Ако се подиже споменик Његошу, свакако водити рачуна и о његовом аманету. Бројни савременици Петра II Петровића Његоша свједоче да је он још за живота подигао црквицу на Ловћену и оставио у аманет да у њој буде сахрањен.
О почетку грађења цркве на Ловћену јавиле су „Српске новине“ у броју 55 од 11. јула 1845. године.
Вук Врчевић, који је преписивао „Слободијаду“, биљежи изградњу те црквице у сјећањима на Његоша („Петар II Петровић Његош“ стр. 196. књиге Матице Српске бр. 46, Нови Сад 1914).
Милорад Медаковић, Његошев ађутант, сјећа се да је црквица на Ловћену саграђена 1846. и да је Његош брату Перу и братучеду Ђуру Савову оставио у аманет да га тамо сахране („Цетиње црногорска престоница“ стр. 6—12, Нови Сад 1894).
Велики обожавалац и пријатељ Његошев Љуба Ненадовић пите да је Његош неколико година прије своје болести саградно на врху Ловћена цркву и оставио у аманет да та ту сахране, закључујући:
„И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика“ („О Црногорцима“ стр. 143 до 144, СКЗ, Београд, 1929).
Стари цетињски протођакон Филип Радичевић, који је био савременик Његошев и који је затекао доста његових старијих савременика, описује постављање темеља црквице на Ловћену којему су, осим Његоша, присуствовали брат му Перо, братучед Ђорђе и сенатор Стеван Перков Вукотић. Кад је поставио камен темељац за црквицу и казао да ће му ту бити и гроб, рекао је:
„Ово је моја посљедња воља коју сте ви дужни испунити“, а затим је тражио од њих обећање да ће тај аманет извршити, иначе „ћу вас оставити под проклетством, и моју жалост на вашу душу“ („Бока“, календар за 1912. стр. 59, Котор, 1911).
Непосредно послије Његошеве смрти которски прото Вук Поповић јавио је 10. новембра 1851. године Вуку Караџићу да је Његош умро и да је молио да га сахране на Ловћену (Вукова преписка УП, стр. 112).
Његошев пријатељ Јегор Коваљевски, руски револуционар демократа, који је 1838. године боравио на Цетињу, посјетио је Ловћен и Језерски врх послије Његошеве смрти. Он пише да је Његош с великим трудом на ту висину подигао капелу и завјештао да се у њој сахрани, јер се са те висине види „мила Црна Гора“… итд. (Цјелокупна дјела, стр. 217 и 219, Спетербург 1872. на, руском).
„Српске новине“ су пренијеле вијест из „Естерајхишецајтунга“ да је Његош пренијет из манастира цетињског и сахрањен на Ловћен 27. августа 1855 (Јер кад је умро није мотао бити тамо сахрањен усљед невремена, прим Н. М.) „у Цркву св. Петра коју је
он саградио, Та се Црква налази на врху брда Ловћена, који је девет хиљада стопа висок“. („Српске новине“, 13. септембра. 1855).
Наставиће се….
Др Нико С. Мартиновић
Побједа, 3. III 1966.
