Пише: Јанис Варуфакис
Шаренолико друштво центристички позиционираних аналитичара у Европи, на Глобалном југу, а након изборне победе Доналда Трампа и у Сједињеним Државама, верује како је Запад у опадању. Истина је да никад толико моћи није било концентрисано у рукама толико малог броја људи (и на толико мало поштанских бројева) на Западу; али да ли је то довољно да се закључи како је моћ Запада осуђена на пропаст?
У Европи постоји добар разлог за прихватање наратива о опадању. Као што је Римско царство престоницу преселило у Костантинопољ како би своју хегемонију продужило за још један миленијум, препуштајући Рим варварима, тако се и гравитациони центар Запада померио у САД, препуштајући Велику Британију и континенталну Европу стагнацији која их чини интертним, заосталим и у све већој мери ирелевантним.
Али постоји и дубљи разлог за суморно расположење аналитичара: тенденција да се опадање посвећености Запада властитом систему вредности (универзална људска права, диверзитет и отвореност) погрешно поистовећује са опадањем Запада као таквог. Као што змија мења кошуљицу, Запад снагу стиче одбацивањем оног система вредности који јој је током 19. века омогућио успон, али који у 21. столећу више не служи тој сврси.
Западне силе нису изграђене на хуманистичким принципима већ на бруталној експлоатацији код куће у комбинацији с трговином робљем, трговином опијумом и серијом геноцида почињених у обе Америке, Африци и Аустралији
Демократија никада није била предуслов за успон капитализма, па то није ни оно што данас подразумевамо под западним системом вредности. Западне силе нису изграђене на хуманистичким принципима већ на бруталној експлоатацији код куће у комбинацији с трговином робљем, трговином опијумом и серијом геноцида почињених у обе Америке, Африци и Аустралији.
Током периода успона западне силе нису наилазиле ни на какав отпор. Европа је послала милионе колониста да потчине становништво других континената и експлоатишу њихове ресурсе. Европљани су се понашали као да староседелачко становништво не припада људском роду, а њихову земљу проглашавали за terra nullius, земљу без људи, како би је доделили грабежљивим досељеницима – што је први чин у сваком геноциду, од две Америке, Африке и Аустралије некад па до Палестине данас.
Али док у другим деловима света није било никог ко би им се супроставио, западне силе су се код куће суочавале с изазовом у виду озлојеђених нижих класа које су се дигле на ноге услед економских криза изазваних немогућношћу широких маса да конзумирају довољно роба које су сами произвели радећи у фабрикама у власништву неколицине. Ти конфликти онда су се прелили преко граница и прерасли у ратове индустријских размера између западних сила у надметању за тржишта, што је кулминацију имало у два светска рата.
Последица таквог развоја догађаја била је да су западне елите морале да чине уступке. Код куће су невољно пристали на увођење јавног образовања, здравственог система, пензија. На међународном плану је огорченост изазвана окрутним ратовима и геноцидима које је Запад покренуо довела до деколонизације, универзалних декларација о људским правима и оснивања међународних криминалних судова.
На слободну трговину, антимонополску регулативу, нулту емисију, демократију, благонаклон став према миграцијама, диверзитет, људска права и МСП почело је да се гледа с истим презиром с којим су САД гледале на пријатељски настројене диктаторе једном кад им више нису били од користи
Током пар деценија након Другог светског рата Запад је уживао у топлом загрљају дистрибутивне правде, мешовите економије, диверзитета и владавине права на домаћем терену, те на правилима утемељеног међународног поретка. С економског становишта, тим вредностима је од изузетне користи био глобални монетарни систем осмишљен у САД и познат као Бретон Вудс, који је Америци омогућио да своје вишкове рециклира у Европи и Јапану, тако фактички доларизујући савезничке земље како би одржала спољнотрговински суфицит.
Али до 1971. Америка је постала земља дефицита. Уместо да у немачком стилу притегне каиш, САД су разориле Бретон Вудс, а њихов трговински дефицит је експлодирао. Немачка, Јапан, касније и Кина, постале су земље са сталним спољнотрговинским суфицитом, чији су доларски профити усмеравани ка Волстриту и коришћени за куповину америчког државног дуга, некретнина и удела у оним америчким компанијама у којима је странцима било допуштено да улажу.
Потом је америчка владајућа класа доживела просветљење: зашто производити било шта код куће кад се може рачунати с тим да ће страни капиталисти и своју робу и своје паре слати у САД? И тако је Америка комплетне производне линије иселила у иностранство, тако покрећући деиндустријализацију оних делова земље који су дотад чинили срце њене индустријске производње.
У центру овог ризичног новог механизма рециклаже био је Волстрит. Да би одиграо своју улогу морао је бити ослобођен свих ограничења. Али општа дерегулација захтевала је подршку економске науке и политичке филозофије којима би била оправдана. Потражња је креирала своју властиту понуду, и рођен је неолиберализам. Није прошло много времена а свет је био преплављен дериватима узјахалим на цунамију страног капитала који је преплавио њујоршке банке. Када се тај талас 2008 обрушио, умало није банкротирао читав Запад.
У ситуацији кад Европу импотентном чини њена неспособности да федерализује политичку власт након што је федерализовала свој новац, а земље у развоју су задуженије него икад, Западу на путу стоји још само Кина. Иронија је, међутим, у томе што Кина не жели да буде хегемон
Успаничени западни лидери одобрили су штампање 35.000 милијарди долара како би финансијски сектор одржали на површини, док су у исто време својим грађанима наметнули мере ригорозне штедње. Једини део тих силних милијарди који је уложен у нешто конкретно послужио је за изградњу капитала у облаку, што је великим технолошким компанијама (Big Tech) обезбедило инвазивну моћ над срцима и душама житеља западних земаља.
Ова комбинација социјализма за финансијере, урушених перспектива за оне у доњој половини социјалне пирамиде, те препуштања наших умова капиталу у облаку Big Tech компанија довела је до рађања Врлог новог Запада, чије надобудне елите имају мало користи од прошловековног система вредности. На слободну трговину, антимонополску регулативу, нулту емисију, демократију, благонаклон став према миграцијама, диверзитет, људска права и Међународни суд правде почело је да се гледа с истим презиром с којим су САД гледале на пријатељски настројене диктаторе – њихове „властите кучкине синове“ – једном кад им више нису били од користи.
У ситуацији кад Европу импотентном чини њена неспособности да федерализује политичку власт након што је федерализовала свој новац, а земље у развоју су задуженије него икад, Западу на путу стоји још само Кина. Иронија је, међутим, у томе што Кина не жели да буде хегемон. Она само жели да своју робу другима продаје без ограничења.
Али Запад је данас уверен да Кина представља смртну опасност. Попут Едиповог оца, који гине од синовљеве руке јер је веровао у пророчанство да ће га убити властити син, тако и Запад неуморно ради на томе да Кину погура ка томе да се одважи на оно што иначе не жели, и озбиљно почне да доводи у питање моћ Запада, потезима попут претварања БРИКС у систем налик Бретон Вудсу, само утемељен на јуану.
Запад је у 2024. наставио да јача. Али како је његов систем вредности завршио у јарку, ојачао је и афинитет за поступање које води његовом опадању.
Извор: Радар
