Пише: Јанис Варуфакис
Запад се припрема за рат. Немачка влада развија апликацију која помаже људима да пронађу најближе склониште. У Шведској је објављена брошура од 32 странице под насловом Ако наступи криза или рат, док је у Финској сличан водич преузет са интернета небројено пута. Угледни медији објављују симулације ратних сценарија у којима Русија, уз подршку Кине, напада арктичка острва Норвешке.
У Европској унији, водећи званичници тврде да је кључ за превазилажење хронично ниског нивоа инвестиција у Европи управо војна индустрија. У међувремену, амерички председник Доналд Трамп лежерно разматра могућност преузимања Гренланда и Панамског канала. Облаци се скупљају и над Тајваном, Филипинима и Јужним кинеским морем.
Трамп и његови политички противници не слажу се готово ни око чега – осим једног: да је Америка заробљена у ономе што професор са Харварда, Грејем Алисон, назива Тукидидовом замком – судбином хегемона који се суочава са надолазећом силом, Кином. У исто време, Запад ризикује да упадне у Едипову замку: да несвесно погорша кризу покушавајући да је спречи – баш као што је Едип убио свог оца Лаја, зато што је Лај покушао да спречи испуњење пророчанства да ће га његов син убити. Свака од ових замки могла би довести до катастрофалног рата.
У међувремену, све више смо под утицајем капитала у облаку – новог облика капитала који се састоји од умрежених машина које функционишу по посебним алгоритмима. Ови алгоритми су тренирани да нас упознају толико добро да утичу на оно што желимо, како би нам то потом продали изван традиционалних тржишних оквира. За разлику од класичних средстава за производњу – дизел мотора и индустријских робота, капитал у облаку поседује изузетну моћ да обликује наше понашање, дајући до сада невиђену контролу својим власницима – нашим техно-феудалним господарима. Тиме се додатно продубљују Тукидидова и Едипова замка на четири кључна начина.
Прво, капитал у облаку – посебно када је допуњен вештачком интелигенцијом – снижава праг за употребу оружја масовног, иако прецизно усмереног, уништења. Много је јефтиније послати рој микро-дронова, опремљених AI системом за препознавање лица, у урбана подручја како би аутономно елиминисали унапред одређене мете, него користити тешке бомбардере. Такође, државним вођама је лакше да морално оправдају издавање таквих наређења. Због тога је тржишна вредност компаније засноване на капиталу у облаку, попут Палантира, премашила вредност старог индустријског гиганта као што је Lockheed Martin.
Друго, како би генерисао што веће приходе, капитал у облаку који покреће наше друштвене мреже оптимизован је да максимално повећа ангажман корисника – циљ који се најлакше постиже изазивањем беса и међусобних сукоба. Овај пословни модел трује јавни дискурс и поткопава демократске институције које су некада имале моћ да обуздају наше ратоборније политичаре и генерале.
Треће, капитал у облаку ослабио је Европу до те мере да је она изгубила улогу посредника какву је имала током Хладног рата, због тога што је већина капитала у облаку концентрисана у САД и Кини. Пошто је висока концентрација ове врсте капитала постала кључни предуслов за економску и политичку моћ, Европа је склизнула на релативну маргину.
Четврто, у Кини је капитал у облаку створио правог конкурента америчком готово монополском положају у глобалном систему плаћања, који је до сада омогућавао САД да санкционишу било коју земљу или појединца по свом нахођењу. Ово је далеко значајније од унутрашњих раскола у Америци које је изазвао развој компаније DeepSeek – кинеске AI фирме чији је најновији производ довео до губитака од милијарду долара на америчким берзама.
Главни изазов с којим се Кина суочава проистиче из дубоке асиметрије у односу на САД, која нема везе са технологијом: Волстрит посматра Силицијумску долину као потенцијалног узурпатора својих финансијских прихода и у тој борби може да рачуна на подршку Федералних резерви. Насупрот томе, кинески финансијски сектор, централна банка и највеће технолошке фирме раде у потпуној синергији, стварајући бесплатан, приватно-јавни дигитални систем плаћања којем Запад не може да конкурише.
Иако тренутно делује као широки празни ауто пут којим ретко ко ван Кине иде, кинески систем плаћања је озбиљна дугорочна претња глобалној доминацији доларског система која кинеску владу и њене савезнике чини имунима на америчке санкције. У бескрајном циклусу негативне повратне спреге, то новоосвојено кинеско самопоуздање додатно подстиче америчку агресивну политику према Кини.
Рат се у последње време осећа у ваздуху више него мир. То није само одраз добро познатих стратешких замки, већ и брз успон капитала у облаку, који усмерава свет право у те замке.
Извор: Project Syndicate
Превод: Луна Ђорђевић/Пешчаник
