Пише: Јанис Варуфакис
После повратка Доналда Трампа у Белу кућу, највећа брига кинеских лидера нису најављене високе царине за кинеске производе. Они знају да је подизање царина Трампу важније као политички и симболички чин, него као економско оружје које би заиста могло угрозити раст и напредак у Кини.
Главна дилема пред Кином овог тренутка јесте питање да ли треба да се искључи из међународног монетарног система којим доминира долар, тако што ће групацију великих глобалних економија познату као БРИКС, која је још у настајању, трансформисати у аранжман сличан оном из Бретон Вудса. Одговор на то питање не зависи од царина или судбине ТикТока, већ од тога хоће ли јастребови у Трамповој администрацији успети да изазову конфронтацију која превазилази царине и улази на терен финансијских санкција.
Као оружје за покоравање Кине, царине су прецењене, нарочито у комбинацији с обећаним пореским олакшицама и радикалном дерегулацијом. То су, уосталом, потези који ће вероватно увећати профите и цене деоница у САД, убрзавајући тако прилив страног капитала. Дефицит федералног буџета ће наставити да расте, а долар ће и даље јачати – чиме ће се ублажити негативан ефекат царина на кинески извоз – докле год инвеститори буду веровали да ће раст приноса од америчких државних обвезница заостајати за растом америчких берзанских индекса. Јаз између домаће штедње и улагања – што је главни узрок трговинског дефицита САД у односу на Кину и Европу – само ће се увећати.
Пред Трампом је велика трилема: може ли истовремено осигурати високе царине, слабији долар и наставак глобалне хегемоније америчке валуте? Пошто су пажљиво проучили споразум Плаза из 1985, кинески лидери претпостављају да ће Трамп покушати да им уради оно што је Роналд Реган пре 40 година урадио Јапанцима. Другим речима, Кина може да бира између два отрова: значајног увећања вредности јуана и високих царина на кинеску робу. То нас доводи до политичке и геостратешке димензије овог проблема.
Трамп зна да Кина није Јапан, чији су послератни устав писали амерички званичници и у ком је још стационирано 55.000 америчких војника. Такође, Кина није више зависна од америчког тржишта као некада, и то захваљујући диверсификацији и чињеници да је своје производе и ланце снабдевања, који су у целости у њеном власништву, успела да учини незаменљивим у читавом свету.
Изгледи да се Кина преда и пристане на повећање вредности јуана, не би ли избегла Трампове царине, занемарљиво су мали. Кинески лидери добро знају да је ревалуација јена из споразума Плаза била кључна за трајно успоравање јапанског индустријског и финансијског раста.
Ипак, иако зна да Кина неће пристати на ревалуацију да би избегла високе царине, он ће их свакако увести, из политичких и симболичких разлога. Онда ће почети преговори који ће довести до компромиса и нешто нижих царина.
Као што предвиђа Џејмс К. Галбрејт, царине неће значајно утицати на кинеске произвођаче у овом периоду прилагођавања светске трговине новонасталој ситуацији. САД ће куповати више робе од Вијетнама и Индије, а кинески извоз у Европу и остатак света ће вртоглаво порасти. Економски блок који би могао претрпети највеће економске губитке због Трампових царина није Кина, већ Европска унија.
Такође, дигитално-технолошки зид који се подиже између Кине и САД већ погодује великим компанијама у обе земље. Хорде инжењера у Кини великим корацима напредују у производњи напредних микрочипова чијом технологијом Кина не би овладала да није било Новог хладног рата започетог у првом Трамповом мандату – што је политика коју је бивши председник Џо Бајден преузео, чак и ескалирао.
С друге стране, америчка концентрација капитала у облаку, њена предност у дигиталним истраживањима и развоју и најављене Трампове царине већ су подстакли европске компаније да своја инвестициона средства преусмере у Сједињене Државе. Укратко, ако неко има разлога да очајава због Трампових царина, то није Кина, већ Европа.
То не значи да Кина нема никаквих разлога за бригу. Велико је питање хоће ли се амерички јастребови задовољити високим царинама и антикинеском реториком или ће се њихова ратоборност отети контроли и наставити да јача у зачараном кругу. Прецизније, хоће ли убедити Трампа да са царина треба да пређе на финансијске санкције, онакве какве су САД и ЕУ увеле Русији?
Ако се то догоди, кинеско руководство ће морати да реши своју дилему и пре него што је то можда било планирано. Треба ли предухитрити могуће финансијске санкције тако што ће се БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка и пет нових чланица) трансформисати у монетарни систем сличан оном који је успостављен у Бретон Вудсу, с јуаном као носећом валутом и кинеским трговинским суфицитом као његовом базом? Или је боље остати у ширим оквирима доларског система и чекати да се унутрашње противречности у САД разреше?
Кина досад није журила. Мада развија различите системе плаћања, засад није инсистирала на претварању БРИКС-а у монетарни систем. BRICS Pay, на пример, фасцинантан је експеримент који комбинује blockchain технологије и прекогранично централно планирање да би изградио систем плаћања који укида монопол запада у домену електронских трансфера. Али, будући да су плаћања деноминована у различитим валутама, без заједничке носеће валуте, BRICS Pay је још далеко од статуса функционалног монетарног система, исто онолико колико је SWIFT удаљен од еврозоне.
Да би БРИКС постао озбиљан изазивач међународног монетарног поретка изграђеног на долару, Кина би морала да своје вишкове стави на располагање БРИКС-у, тако да се рупије које Русија добије извозом нафте у Индију могу заменити по квази-фиксном течају за јуане који ће се трошити за куповину кинеске робе – што је функција коју су Сједињене Државе обављале 50-их и 60-их да би осигурале систем из Бретон Вудса.
То би био огроман корак за Кину и озбиљан изазов доминацији долара. Али, о томе хоће ли се Кина одважити на такав подухват одлучиваће геополитика, а не економија.
Извор: Project Syndicate
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
