Пише: Вук Лајовић
На Тргу пјесника, у част пола вијека од смрти нобеловца, Јасмина Ахметагић открива дубље слојеве прозе нобеловца кроз Јунгову психологију и универзални језик снова.
Књижевни програм XXXIX фестивала Град театар настављен је синоћ садржајним књижевним разговором на Тргу пјесника, посвећеним обиљежавању 50 година од смрти нобеловца Ива Андрића. Гошћа вечери била је др Јасмина Ахметагић, књижевна теоретичарка и универзитетска професорка, која је публици представила своју нову студију „Књига о Андрићу“, тумачећи Андрићев опус кроз Јунгову психолошку теорију архетипова и колективног несвјесног.
Модератор вечери био је књижевни критичар и професор Милорад Дурутовић, који је Ахметагић представио као ауторитет који обиљежава наше вријеме, не само из контекста књижевности, већ и као драгоцјени глас у времену које вапи за дубљим читањем и разумијевањем. Ахметагић у својој студији примјењује Јунгову теорију архетипова на ликове из Андрићеве прозе, тврдећи да Андрићеви јунаци управо траже такву интерпретацију, јер се њихова дубина и симболика не исцрпљују у традиционалној, естетској анализи. Архетипови попут аниме, анимуса, сјенке и персоне препознају се у психолошким профилима његових ликова, што отвара врата једној дубљој, трансперсоналној интерпретацији.
„Јунак заправо у том сну показује да је потпуно престрављен идејом стварног односа. И онда видимо да је други начин на који нам се анима или анимус јављају одређена врста увјерења која се у животу живи или промјенљивост расположења. Ово је мушкарац који од почетка приче има стално промјенљива расположења. Ви врло брзо, пратећи ту линију, склатате, дјелом вјероватно умјетник, и да заправо његов сан настоји да компензује његову свјесну ситуацију. На свјесном плану он угодно живи сам”, истакла је Ахметагић тумачећи приповијетку „Жена од слонове кости“.
Она је нагласила како циљ књиге није да примијени Јунга на силу, већ да покаже како универзалне идеје Јунгове психологије органски кореспондирају са слојевима Андрићевог приповједног свијета. Једна од кључних тематских оса књиге јесте онирички простор или простор снова, који Андрић користи као наративну технику, али и као симболички канал за изражавање унутрашњих стања јунака. Ахметагић евоцира Јунгову дефиницију сна као „краљевског пута у несвјесно“, а затим детаљно анализира приче у којима сан не само да одражава стање лика, већ и открива његову психолошку динамику, често скривену у наративу. Као успјешан примјер, Ахметагић наводи причу „Жена од слонове кости“, гдје се лик налази у привидно фантастичном наративу, али заправо пролази кроз дубоку психолошку кризу, коју сан разоткрива.
„Ако се сан не разумије, гријеши се чак и у жанровском одређивању прозе. Јер та проза дјелује као проза која носи једну врсту готске атмосфере, неке фантастичне атмосфере испуњене страхом, дакле помало подсјећа на те готско-средњовјековне фантазијске приче. И прије него што сам ушла у анализу овог сна, схватила сам да је то пар екселанс психолошка прича и да ова прича говори о томе да је јунак нешто сањао и потом погрешно протумачио свој сан”, казала је Ахметагић и додала да је Андрић још у младости доказао једну ствар. “А то је да велика књижевност има ту способност да јако дубоко продире у оно што је антрополошко, универзално, архетипско и писци интуитивно продиру до некаквих дубоких сазнања која свјесно не могу ни објаснити.”
Значајан сегмент излагања био је посвећен Андрићевој приповијетки „Аникина времена“, за коју ауторка тврди да је средишња тачка њене студије, односно прича у којој се најдубље очитује архетипска динамика страха од женског. “Мушкарци имају своју женску страну и заправо, према Јунгу, стварање се и одвија из те женске стране, односно из аниме. Најбоље је било да је та страна његована, да зна како њоме да располаже. Анима је одговорна за дијалог који мушкарац може да оствари. Анима је одговорна за исказивање емоција. Ми знамо да живимо на простору у којем мушкарац тако тешко исказује емоције, зато што просто није пред собом имао васпитни ни културолошки задатак да то учи. А то јесте културолошки задатак и Андрић нама у причи ‘Аникина времена’ даје једну културолошку слику. Дакле, што су времена напреднија и рационалнија, то је наше несвјесно више потиснуто.”
Ахметагић посебно истиче Андрићеву визионарску осјетљивост за психолошко злостављање, што показује кроз анализу приче о Аници Зарековић и њеном мужу Андрији у дјелу “Злостављање”.
„Андрић приказује емоционално злостављање као подједнако деструктивно као и физичко. Он је приказао како једно друштво, али и законодавни систем, још увијек не признају невидљиве трагове злостављања“, рекла је Ахметагић и додала да се ова интерпретација ослања на детаље из текста, попут физиолошких симптома стреса које трпи јунакиња, указујући на то да Андрић дубоко разумије психолошке обрасце моћи, доминације и манипулације.
Модератор вечери Милорад Дурутовић је истакао да Андрић никада није био актуелнији.
“Његово дјело се, како показује ова књига, и даље открива кроз различите интерпретативне кључеве. ‘Књига о Андрићу’ Јасмине Ахметагић није само нова критичка студија, већ и важан културни и психолошки документ који враћа Андрића у средиште савремених разговора о идентитету, полу, култури и несвјесном.”
„Велика књижевност је дубоко психолошка, чак и кад није свјесна тога. Андрић је својим ликовима антиципирао све оно о чему данас говоримо језиком психологије – и због тога је и даље жив и незаобилазан“, казала је Ахметагић.
Одговарајући на питање из публике која се у великом броју окупила на Тргу пјесника, Ахметагић је закључила да нам никаква друга знања не могу послужити, ако не читамо.
“Класици и велика књижевност су оно што се најдиректније тиче наших живота и ако се треба обратити неким мисијама, чак и историјским, најбоље је да се обратимо књижевности.”
Извор: Вијести
