Piše: Aleksandar Saša Petrov
Zahvaljujući Hilman biblioteci u Pitsburgu gutao sam i ja njihove knjige ali ne sve kojima je trebalo da zasladim usta i nahranim mozak. Nisam okusio ni neke u kojima se govori nešto i o meni ili koje sadrže i ono što sam i ja pisao o drugima.
Na jednu me je knjigu upozorila profesorka iz Berklija Ronel Aleksander, autorka knjige o ciklusima Vaska Pope. Razgovarali smo mnogo u toku njenog nastajanja, i u Beogradu i u Kolumbusu, u ponečem se slažući a u nečem i razilazeći se u tumačenjima. Na jednoj konferenciji u Nemačkoj, posvećenoj ciklusima, ukazao sam na te razlike i zatim u jednom međunarodnom zborniku objavio na engleskom i svoj odgovor na pitanje otkud ciklusi u Vaskovoj poeziji i svoje shvatanje tipa njene izuzetne cikličnosti. Odlomak iz knjige Ronel, moja duža studija i još dva teksta obreli su se (ponavljam – bez znanja) u antologijskoj seriji Književna kritika dvadesetog veka u 167. tomu (TCLC 167).
Seznao sam preko interneta da knjiga košta preko 100 dolara pa sam se zadovoljio kopijom svog teksta koji mi je mejlom poslao lektor Kolumbijskog univerziteta za srpski jezik dr Aleksandar Bošković. Posle nekoliko godina, 2017. da budem određen, primetim na sajtu „Amazona“ da se nekoliko korišćenih primeraka mogu da nabave za samo 17 centi, tako jeftino zbog rasprodaje fondova neke biblioteke. Čak su dva primerka stigla i pred vrata moje pitsburške kuće (za njih je maleno bilo poštansko sanduče). Otvorim knjigu i imam šta da vidim – u knjizi veoma velikog formata (28 h 22) i na gotovo petsto stranica izabrane su kritike o samo četvorici stvaralaca: o engleskom piscu Radjardu Kiplingu (1865-1936), “jugoslovenskom pesniku” Vasku Popi (1922-1991), piscu rođenom na Kubi Severu Sarduju (1937-1993) i ruskom pozorišnom režiseru Konstantinu Stanislavskom (1863-1938).
– Kakvo priznanje, moj Vale! I nemoj da odmahuješ rukom! Ne menjaš se! Isti ti je pokret i sada iznad zvezda kao nekad u Maderi ili u tvojoj sobi kraj Taša.
Još jedna knjiga dugo mi je izmicala pažnji, čak sam neoprostivo kasno saznao za nju.
Zapravo je supruga Krinka, krstareći internetom, našla podatak da se u Vodiču Kolumbijskog univerziteta za književnost Istočne Evrope od 1945. (The Columbia Guide to the Literature of Eastern Europe Since 1945) nalazi i jedinica o meni. Skinemo sa sajta te dve dvostubačne stranice, takođe velikog formata, čudom se čudeći odakle je profesor Harold B. Segel iskopao pojedinosti o mojoj pesmi o Marini Cvetajevoj ili o ruskim “jidiš pesnicima”, zatim podatke o mojoj delatnosti u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu, u Udruženju književnika Srbije, Savezu pisaca Jugoslavije i da sam bio gostujući profesor “širom Evrope, Azije i Amerike” i, naravno, na Harvardu. Zna profesor za moje knjige i tekstove, ističe “lirsku delikatnost” poezije i da sam zastupnik nehermetičkog pesništva.
Taj vodič košta preko 300 dolara! Preživeću kao profesor i bez Segala! Kako dosad, tako i odsad. Kad, gle čuda, „Amazon“ opet nudi za 17 centi i taj polovni vodič! Opet se neka biblioteka, u nekoj američkoj zabiti, otresa knjiga koje niko ne uzima u ruke. Možeš da zamisliš – književnost Istočne Evrope! Evropa i još ona istočna! I to bez ruskih pisaca! Postoji li Istočna Evropa bez Rusije! Postoji! I košta 17 centi. A za 360 dolara neka tu Evropu kupuje Harvardska biblioteka! Kako je samo zalutala u neku Dakotu! Ne vređaj Dakotu!…
Stigao i Vodič baš pred naš polazak u Srbiju. Izgleda nov novcijat! Nije hteo ni da ga prelista niko u Park Ridge Public Library! Gde je taj Park Ridž? Pa taj gradić je čikaško predgrađe! Samo petnaestak milja na severozapadu od centra Čikaga! Izvini, Dakota! Hvala, Park Ridž!
Mora i Vodič sa mnom u Beograd. I to u ručnom prtljagu mada je težak kao poveća banatska lubenica. Duga je noć dok letim za Evropu pa da imam čime da se zabavljam! Ako i ne mogu da progutam tu knjižurinu mogu bar da je načnem. Otvaram, listam, odmah zaključujem – zreo plod! Pogotovu što je u toj “lubenici” mnogo srpskih zrnaca – pisaca. Da krenem po azbučnom redu pa dokle stignem.
Nema Andrića u indeksu autora pod naslovom – Srbija! Prvo ime je Ratko Adamović a poslednje Nina Živančević.
Uz Srbiju je i Crna Gora. Serbia (and Montenegro). Verovatno zato jer je knjiga izašla 2003. A slutim i zbog jezika. Tako su s pravom svrstani među srpske pisce Bulatović, Đilas, Brana Šćepanović. Ali kakva je to knjiga bez jednog od retkih nobelovaca te savremene književne Istočne Evrope! A podstakla je neke od najpoznatijih američkih slavista da je obaspu pohvalama do neba! “Veličanstvena” knjiga s “izvanrednim predgovorom”, izvrsnom bibliografijom, velikim spiskom izvora i, “što je najvažnije”, sadrži ona “vanredno bogate i često uzbudljive biografije modernih istočnoevropskih intelektualnih velikana i ne samo velikana”. Osvesti se! Zar nisi video Andrićevo ime još na klapni? Prvi je tu među vodećim piscima: Andrić, Kundera, Šimborska, Kadare, Česlav Miloš. A ima ih 700. Aha, evo pisaca iz Bosne i Hercegovine. Andrić je među njima! Kao bošnjački pisac? Da proverim. Ne, nije Segel baš “politički korektan”, kako se to podrazumevalo u tim vremenima u njegovom Njujorku! “Bosanski Srbin”. Ostalo – sve poznato. A Meša Selimović? “Bosanski Musliman”! Ipak – “s pravom smatran za jednog od najfinijih pisaca na srpsko-hrvatskom jeziku u dvadesetom veku”. Šta Segel kaže o Krleži? Nema Krleže! Zašto? Tvrdi Segel da je najbolja dela objavio pre 1945! Da nije to slučaj i sa Crnjanskim? Ne, Crnjanski je prisutan. Veoma opširna biografija, s naglaskom na avangardizmu i antikomunizmu. Izostaju, međutim, one pohvale prvoga reda. I Mirko Kovač je srpski pisac. A poznat je po oštroj kritici srpske vlade za vreme jugoslovenskog rata devedesetih.
Danilo Kiš je Segelov miljenik. On je srpski i “najkosmopolitskiji i najinovativniji jugoslovenski pisac posle Drugog svetskog rata”. Za Segela Pavić nije ravan Kišu mada ga podstiče na detaljnu analizu „Hazarskog rečnika“ i drugih dela. Još jedan srpski pisac je vrh nad vrhovima, kako je Isidora nazvala Dostojevskog. Što je Kiš u prozi, Vasko je među pesnicima. “Najoriginalniji i najcenjeniji pesnik Jugoslavije posle Drugog svetskog rata”. Ćosić nije Segelova krvna književna grupa. Nije ni Davičo. Ali jeste Branko Ćopić.
A mlađi od mene? Literarna “zvezda” Davida Albaharija počela je da sija sedamdesetih kao “najimpresivnijeg u grupi mlađih pisaca koji su sledili Kiša u odbijanju srpskog nacionalizma posle Drugog svetskog rata”, a ističe se i antiherojskom i nekonvencionalnom prozom, naročito kratke forme.
Šta je s Kosovom? Albanski pisci s Kosova zajedno su s piscima iz Albanije (Albania and Kosovo). Za Aliju Podrimju ili Sabrija Hamitija ne važi kod svrstavanja činjenica da su rođeni u Srbiji a ne u Albaniji. I da su im u Srbiji štampana dela.
– Zar za Podrimju ne kaže i da je najbolji albanski pesnik koji se javio “na Kosovu, u Jugoslaviji”?
– Nema Jugoslavije ni Srbije kada piše da je Hamiti samo s Kosova.
– Ostavi, Aleksandre, politiku po strani! Zar nije zadivljujuće šta sve njujorški profa zna o životu i delima blizu sedamdeset savremenih srpskih pisaca? I kakva im odaje priznanja! Kapu dole!
– OK! Kapa dole! Mada nemam kapu…
Matiju Bećkovića, profesor Harold B. Segel, u Vodiču Kolumbijskog univerziteta “smatra se za jednog od najboljih savremenih srpskih pesnika…”. “Mogućno je njegovo najimpresivnije pesničko delo (pisano dijalektom) „Bogojavljenje“, dugačka poema koja spaja svetovni humor i filosofska razmišljanja o traganju za Bogom u Crnoj Gori…”. Lepo! A Miodrag Bulatović? Segel njegove likove opisuje samo kao društveno marginalne i bizarne. Ima li u tim ocenama i nekih predrasuda, ne samo književnih?
Izvor: Novosti
