Danas neće biti nikakvog filma, danas ću sa vama jednostavno razgovarati. I počeću tako — pre nego postavite pitanja — što ću vam predstaviti, šta bi se desilo nama, umetnicima, ako bismo bili savršeno slobodni. To bi bilo isto kao i kada bi ribe koje žive u velikim dubinama, odjednom isplivale na površinu.
Svojevremeno sam snimio film o Rubljovu, koji je bio genijalni umetnik. Danas, u naše vreme, apsolutno je nemogućue poverovati u to, da je on stvarao ograničen čvrstim okvirima religioznih kanona, koji su ga primoravali da crta onako kako je rečeno u takozvanim „Pravilima ikonopisa“. To jest, za svaku ikonu postojao je propisan obrazac i bilo je sasvim nedopustivo njegovo nepoštovanje u formalnom — kompozicionom i koloritnom — smislu. Neverovatno je što je on, uprkos tome pokazao, ispoljio svoj genije, za razliku od svojih predhodnika. Uopšte, to je veoma čudna stvar — sloboda.
Desilo se da sam celu godinu radio u Italiji — tamo slobodu izražavaju tako što pucaju u ljude; pucači dospevaju u zatvor, ali vrlo brzo odatle izlaze, zato što postoji milion načina kako ih zaštiti i samo jedan kako ih — kazniti. Nisam za drakonske metode, ali želim da kažem: da bi bio slobodan, čovek jednostavno treba to da bude, nije potrebno pitati nikoga za dozvolu. To je jednostavno. Ipak, mi ne znamo kako da budemo slobodni. Zato su zaista najslobodniji ljudi — oni koji ništa ne traže od života. Oni traže mnogo od sebe. Ispoljavaju prema sebi ogromne zahteve — a ne prema okolini. Ne želim da me pogrešno shvatite, ali ovde je reč o unutrašnjoj slobodi, u moralnom značenju te reči. Ne spremam se da polemišem o tradicionalnoj enegleskoj demokratiji ili, tamo, anarhiji, ali u svakom slučaju govorim o onoj slobodi, koju su posedovali, kojom su raspolagali ljudi u svim vremenima, ljudi koji su sebe žrtvovali svom vremenu i društvu u kome su živeli.
Zadržao sam se na ovoj temi zato što, kako sam već rekao, snimajući svoj poslednji film, (Nostalgija, prim. prev.), želeo sam da ispričam priču upravo o ljudima koji poseduju unutrašnju slobodu. Bez obzira na to što su ih okruživali neslobodni ljudi. Često se govori: treba biti jak. Iako baš niko ne razume šta to znači — biti jak… Hteo sam da vidim jakog čoveka kao slabog u opšteprihvaćenom značenju te reči. Eto, u „Stalkeru“ sam kroz karakter heroja hteo baš takvog čoveka da prikažem. On je veoma slab, ali poseduje jedan kvalitet koji ga čini nepobedivim — to je vera. On veruje da mora da služi ljudima. I postaje nepobediv. Uopšte, govoriti da čovek može poginuti i samim tim izgubiti, — ta pozicija je, vi to razumete, bedna.
Andrej Tarkovski, UMETNIK I HH VEK (odlomak), razgovor sa gledaocima tokom St. Džejmskog festivala u Londonu 1984.
Preveo: Aleksandar Mirković
Izvor: http://tarkovskiy.su/
