Пише: Андреј Ивањи
Протести у Србији не намећу више питања „да ли“ и „ако”, они су постали системски догађаји. Трпељивост у друштву преокренула се у незајажљиву потребу за нормалношћу, за правном државом
Док се маса људи мирно слива ка магистрали која води ка Јадрану, слике из Ужица говоре да јуриш Жандармерије, бибер‑спреј и масовна хапшења Ужичане не могу да уплаше. Протест „Србијо, Ужице те зове!“ није инцидент, то је коначна порука да град на Ђетињи одбија да буде тачка на мапи политичке апатије .
Грађани, студенти, пензионери, родитељи са децом више нису маргиналци друштвене сцене западне Србије, њихов излазак на улице није случајна експлозија, већ стабилна ерозија живота који се слива у јединствени бунт.
А када кордон жандармерије „коригује” мирно седење на магистрали – то је симптом слабости, а не моћи да се режим супротстави истини коју протести као бујица носе кроз целу земљу.
Ту је још и Епархија жичка која побуњеницима поручује да је Исус истина, да студенте покреће истина, те је даклe Исус уз студенте у блокади. Добили су благослов лично од његовог преосвештенства, епископа Јустина задуженог за паству у том делу Србије.
Протести као системски догађаји
Иако режим Александра Вучића нормализује репресију, протести вишу нису скупови појединаца спремних да на себе преузму ризик, они су системски догађаји. Колика је њихова снага показује и што је власт у недељу у Ужицу одустала од примене силе, упркос свим претњама да се блокаде виталних саобраћајница неће толерисати.
Да би се, међутим, притисак устаника повећао до тачке од које они који руководе Србијом у расписивању ванредних парламентарних избора виде једини покушај да спасу себе, потребна је још већа солидарност у друштву. Да се, на пример, читаве струковне заједнице усуде на генерални штрајк, на који су у два наврата студенти безуспешно позивали; да се грађанска непослушност на коју су, такође, позвали студенти (имате зелено светло) још више омасови, упркос привођењима и прекршајним и кривичним пријавама. Јер слобода, која се темељи на правној држави, кошта, нема је за џабе, неће пасти с неба.
Баланс страха
Ужичани на протесту с почетка јула нису тражили конфронтацију са припадницима полиције — али су је добили. Репертоар који је уследио је чисто показивање зуба. Режимски медији се праве да се ништа нарочито не догађа, тврде да је ужичка блокадерска буна пропала, фрљају се цифром од 3621 демонстраната, али је просто чињеница да је институционална реакција изостала, да се све свело на креирање паралелне стварност, што у све већој мери, све већем броју људи делује траги-комично.
Протести у Србији не намећу више питања „да ли“ и “ако”, јер се трпељивост у друштву преокренула у незајажљиву потребу за нормалношћу, за правном државом.
Након великих протеста у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Новом Пазару… стигло се до Ужица. Да ли ће се баш протест на Ђетињи испоставити као тас на ваги који ће коначно пореметити равнотежу у корист побуњеног друштва, разбити успостављени баланс страха? Можда.
А ако не, биће то протест у неком другом граду, то је само питање времена.
Извор: Време
