1.
Годинама уназад кружи једна прича из девојачког живота моје бабе. Моја баба, каже се, отишла је на Трг Венеција да слуша Мусолинијев говор са балкона. Томе скоро ништа не би требало додати. Мусолини и одушевљена маса, ту сцену су стари журнали и архивске фотографије претворили у историју. Није тешко уденути, међу остала, и лице моје баке.
Дуче на балкону, зури мужевно изнад срца Рима, брада му се тресе, испрсио се, са рукама на боковима, а море људи под њим, машу заставама и скандирају Ду-че! Ду-че! Међу њима и мајка моје мајке као веома млада девојка.
Њено лице израња у том тренутку и разлаже се, остављајући на том месту лице благе жене која је правила свежу пасту за свакога, припремала је и служила своје четворо деце, а потом, временом, и петоро унучади.
Мој отац је увек био тај који би потезао слику моје бабе како стоји под Мусолинијевим балконом на Тргу Венеција, иако је вероватно она била та која је први пут поделила то сећање са њим, пошто је била једини сведок свог детињства. Мој отац би парадирао са том анегдотом преда мном и пред мојој сестром кад смо били мали, објашњавајући успут разлику између нас, исправних, антифашиста, и њих, а под тим мислим “оних”, фашиста. Радио је то сваки пут када би дошло до неке напете ситуације коју би он сам испровоцирао у породичној кући моје мајке.
Извори тих напетих испада, завршавани тада наглим одласком из куће да би их потом пратиле недеље, па чак месеци ћутања са обе стране фамилије, никада нису били политичке природе. Потицали су, заправо, из дубоко укорењеног утиска мог оца да је изопштен, па је зато био агресиван, као рањена звер.
Његов страх од тога да ће остати изостављен, који се често манифестовао пред родитељима моје мајке, година је затрпавао нашу породицу као лавина. Шта га је изазивало? Можда то што је породица моје мајке била велика, присна и пуна љубави, сушта супротност очевој породици, за коју је често говорио, као да говори о освети, да ће одредити и нашу личну судбину и несрећу.
И тако је, у недостатку било чега бољег да се о томе расправља, настављао да се враћа слици моје баке како сваке недеље одлази на Трг Венеција да тапше Мусолинију и маше фашистичком заставицом. Та слика била је доказ да је требало да се држимо подаље од њих, бар неко време.
2.
Да не буде забуне, моја бака била је нежна особа. Живела је са мојим дедом у скромном, али ипак веома пристојном изнајмљеном стану на путу за Фјумичино, југозападно од Рима. Посећивали смо их двапут годишње, када смо путовали доле до Рима, за Ускрс и летњи распуст. Њихов дом био је један од оних где су стално долазили и одлазили људи, углавном рођаци, али и комшије које би свратиле да се мало виде и поседе у дневној соби. Ако се добро сећам, улазна врата ретко су била до краја затворена. Била су у дну дугог ходника и неко би са прага повикао “Има ли кога?” и потом ушао, све време ћаскајући, као да су усред разговора који траје већ годинама.
А шта сам ја знао о својој баки? Искрено, јако мало. Изгубила је оба родитеља (мислим обоје), па су она и њена сестра одгајане у самостану. Више знам о том самостану него о њој као сирочету, пошто она није била таква жена да своју животну причу темељи на личној несрећи. Сачувала је, из времена самостана и мучног живота без родитеља, блискост са сестром, која је живела само неколико станица даље и била је стално у кући мојих бабе и деде.
Заједно су преживеле смрт родитеља и остале су заједно целог свог живота. Сестра моје бабе била је ћутљива и сећам је се како седи у дневној соби и шије понешто за свакога. Моја баба и њена сестра делиле су и снажну и једноставну побожност, фаталистички систем вере који се огледао у томе како су аутоматски и циљано на крај сваке реченице додавале “божја воља”.
Баба и деда недељом су одлазили на мисе, руку подруку. Иако је неко време била удата, сестра моје бабе остала је сама, а ја се не сећам ама баш ничега о том мом такозваном “течи”. У успоменама ми је она одувек жена у жалости, удовица, сироче, повијене кичме, нежна и посвећена својој сестри. Мора да је и она стајала под Мусолинијевим балконом, схватам то сад док ово пишем, али никада нико није спомињао да је и она била тамо. Изгледа да чак ни мој отац, гоњен том својом паранојом, није могао да свали цео терет фашизма на њена плећа.
Моја баба се удала за тихог човека о коме једва да смо нешто знали. Борио се у источној Африци у Другом светском рату, тамо је био заробљен и послат у Америку. Другим речима, борио се у фашистичкој војсци, а опет се то никада није доживљавало као нешто срамотно. Оно о чему је најрадије причао била је сјајна, авантуристичка епопеја његовог живота: време које је провео у америчком логору за војне заробљенике.
Причао је о томе као да је то био неки диван излет. Стекао сам општи утисак да је тамо било све самих бесплатних цигарета и дугих туширања. Туш је, заправо, био срж приче о његовом америчком боравишту. Увек се враћао на тај детаљ. Заробљеници су добијали огромне комаде сапуна да их понесу са собом под туш. И било им је дозвољено да напусте тушеве тек након што потроше сав сапун. Бар се тако ја тога сећам.
Деда ми је био ћутљив човек, већи део живота радио је у малој фабрици за (ако ме сећање добро служи) прављење поштанских сандучића и рано се пензионисао. Одлазио је у природу да бере цикорије, долазио је кући и чистио их је на столу у дневној соби, истом оном за којим су седели сви који дођу. По подне би одлазио у кафић да се карта са пријатељима. Био је повучен. Мој отац тврдио је да је мог деду ућуткало пет жена које су вазда биле око њега. Сећам га се као срећног човека, посвећеног својој жени и четворома унучади. А у томе је, рекао бих, била суштина ствари: моја баба је била стуб породице. Мој деда био је на другом место; пратио ју је. Био је мушкарац, а није био главни. За мог оца је то било неприхватљиво.
3.
А шта је моја баба радила стојећи под Мусолинијевим балконом? Не знам; никада нисмо разговарали о њеним мотивима. За мог оца је то, наравно, значило да је она, ако и није заиста била фашисткиња, бар допринела таласу који је Мусолинија донео на власт, који је од њега направио Дучеа, диктатора, човека који се потписао испод италијанских расистичких закона, човека који је ступио у савез са Хитлером и његовим нацистима.
Запамтио сам неколико ситуација када је у њеном присуству потезао причу о историји и Мусолинијевим митинзима. Да, рекла би, ишла сам. Али то није рекла ни да би се бранила нити да би провоцирала мог оца. Била је јака жена, док је он био отуђени потомак своје распале породице, због чега је и био склон вербалним насртајима. Све што је желела било је да се њени рођаци, било по крви или по браку, слажу.
Када се сагласила са тим, да, ишла је на Трг Венеција да слуша Мусолинија, рекла је то као да је то, ето, тако. Да ли је ишла једно, двапут, десет пута? Не знам. Али била је тамо, у маси, са својом сестром. Биле су бебе када су остале без мајке или оца, и отишле су да чују како онај господин у униформи говори о Богу, Земљи и Породици, ономе чему су највише тежиле. Идите у масу, будите сирочад, станите под балкон и аплаудирајте, три ствари које су ишле једна са другом.
Када јој је мој отац набио те одласке на митинге на нос, покушавао је некако да каже да је такво понашање водило право до Холокауста. Моја баба располагала је оном врстом конкретне интелигенције, схватала је да он говори о дуговима према историји, али није умела да каже који су. Мусолини је погрешио што је склопио савез са Хитлером, али то је био другачији Мусолини од човека којег је она ишла да слуша на Тргу Венеција, то није био онај исти човек који је погрешио склапајући савез са Хитлером.
Осим тога, она је веровала у Бога и веровала је у породицу, а мој отац био је човек за ког се удала њена ћерка. Колико год он претеривао, волела га је као сина. Зато чак ни након катастрофалног ручка у кући моје бабе и деде, завршеног тако што им је мој отац рекао да сви иду дођавола, никада није престала да зове телефоном и пита како смо сви. Да провери како су јој ћерка, унуци и зет.
4.
Мој отац никада није крио да је у младости гајио симпатије према фашизму. Приписивао је то лошој фази, насталој из читања погрешних ствари и општој аљкавости за шта је кривио, као и за све своје грешке, своју мајку. Али касније се удаљио од тих екстремно десних идеја и почео је себе да схвата као, ако не баш комунисту, а оно несумњиво левичара.
Управо ту исту верзију самопропаганде мог оца смо и ми, његова породица, добили. Састојала се од сабраних Грамшијевих дневника на полици у ходнику, мржње према свакоме ко је имао више новца од нас и моралног система какав није остављао простора за било кога ко му није по укусу.
Све остало припадало је култу мужевности: спортовима, мачизму и крајње патерналистичкој представи о мушко-женским односима. Изузимајући једно краће време, моја мајка никада није ишла на посао. Мој отац рекао јој је да више нема потребе за тим и она је то прихватила. Осим тога, мени је било дозвољено да доводим девојке кући и да оне преспавају у мојој соби. Мојој сестри, годину старијој од мене, није. Што се девојака тиче, саветовао ме је да “мало пробам”, а под тим је мислио да би требало да их искористим да научим како да се сексам и ништа више од тога.
Послушност је за њега била кључна. Све док је уживао потпуну послушност све је текло глатко, посебно кад се радило о мени, мушком детету, у ком је тражио и неку врсту другарске повезаности. У случају размимоилажења, посезао је за мерама застрашивања и претњама физичким последицама (“Убићу те од батина…”) или психичким (“више ми се низашта не обраћај”). Његово мање-више експлицитно фашистичко изражавање био је вид сваког репресивног маневра: “Џаба је говорити”; “кад непријатељ бежи, простри му тепих”; “што више непријатеља, то већа част”.
Када сам, око осамнаесте године, престао да кријем колику ми је нелагоду све то изазивало, када сам почео да чупам бокоре длака себи са браде и образа и дрхтим сваки пут кад повиси тон, рекао ми је да имам дијагнозу. За њега је то значило крајње понижење.
5.
Моја баба задржала је оно што јој је било потребно из оних дана које је провела стојећи под Мусолинијевим балконом, а остало је оставила. Зар није разумела да су речи које је узвикивао тај човек са избоченом вилицом препуне насиља и да им је једини циљ био да буду оправдање? Није ли било очигледно да то што је Мусолини, када је зазивао Бога, позивајући га да буде сведок империјалистичке завере, није имало никакве везе са часним сестрама које су удомиле њу и њену сестру када су остале без оца и мајке?
Не знам, а није више ни важно. Важно је да су одлучиле да Бога изузму из свега тога, да га чувају у срцу попут часних сестара што су их спасиле и којима ће заувек бити захвалне. Осим тога, удала се за човека који, на страну ћелавост, ни по чему није подсећао на Дучеа. Стекла је диплому наставнице и могла је да нађе посао. Предавала је, колико се сећам, техничко цртање у средњој школи. Заправо је у томе изградила каријеру, постала је помоћница директора школе и отишла је у пензију после мог деде. Он би је сваког јутра одвезао до школе, па би отишао да бере цикорије, а у повратку ју је дочекивао и возио кући. Он је старио брже од ње, постао је чак и тиши.
Када се пензионисала, њени бивши ђаци, сад одрасли људи, почели су да је посећују. Моја баба је целог живота гласала за Демохришћанску странку, јер је имала утисак да је то партија побожних и достојанствених људи. Када су 1992. године Италију потресли корупционашки скандали, започети са демохришћанима и откривањем веза политичара са мафијом, што је на крају довело до распада свих традиционалистичких странака, просто је престала да верује у политику.
По доласку индустријалисте са медијском империјом по имену Силвио Берлускони на власт при тој лавини, решила је да се држи папе. Другим речима, да се држи, према њеном мишљењу, представника истих оних часних сестара којима је дуговала живот какав је живела. Након тога је, верујем, гласала према чврстом, иако наивном, критеријуму да ли јој неко делује као добар човек или не.
И онда је мој деда умро, једнако тихо као што је и живео. Била је сахрана, а у оближној цркви одржана је служба којој нисам присуствовао да не бих узнемирио оца који је стајао напољу, технички због атеизма, али заправо зато да се не би осећао изопштено из породичног заједништва пуног љубави. Да сам ушао, то би према његовој параноидној логици значило да сам га издао. Ја сам био једини који је извршавао његове заповести. Али то што нисам ушао у цркву зато што сам га се плашио била је већа издаја, а издао сам себе.
6.
Не верујем да се моја баба икада осећала као фашисткиња, нити да је, негде у себи, мој отац икада заиста сумњичио да је била једна од њих. Али чињеница је да је подршка какву су моја баба и њена сестра исказале са своја два осиротела тела под Мусолинијевим балконом играла је неку улогу у пружају легитимности фашизму будућности. Оне су нешто тражиле и тамо су то нашле: тај човек што галами држећи песнице на куковима понудио им је нешто веће чак и од мајке или оца. Њих две биле су две усамљене девојчице у потрази за Богом, Земљом, Породицом.
Што се мог оца тиче, он је попут милиона других мушкараца Италијана, одбацио фашизам, али је усвојио Мусолинијев модел и то тако да га чак није ни препознавао као такав. Забранио је неслагање код куће, прогласио кућну диктатуру засновану на терору, пропагирао је идеју наглашене мужевности и преживели жиг патријархата. Његова слабост и страхови, његова усамљеност, чак и нелагода, све је то играло одлучујућу улогу.
Попут милиона других Италијана, одлучио је, рекао бих несвесно, да се ухвати за унутрашњег Мусолинија. И на тог унутрашњег Мусолинија пренео је управо сам облик себе као мушкарца, то како управља домаћинством, држање док вози, однос према супротном полу, тако је обављао своју улогу на послу, па је чак тако и бринуо о нама.
7.
Двадесет петог септембра 2022. је 26 одсто Италијана са правом гласа гласало за партију чији су идентитет и симболи још од оснивања чврсто повезани са оригиналним фашизмом. Тачно 70 година од како је поновно стварање фашистичке партије у било ком облику стављено ван закона, фашистичка партија сада влада земљом у којој сам рођен.
Скоро осам милиона људи гласало је за Браћу Италије, чији лого би могао да се посматра као да представља пламен који, у историјском контексту, алудира на бакљу запаљену над надгробним спомеником Бенита Мусолинија. Председник Сената републике Игнацио ла Руса син је званичника из Мусолинијеве Националне фашистичке партије. А пре тога био је представник и секретар у две странке настале из пепела фашизма, а претходиле су оснивању Браће Италије.
Премијерка републике Италије, прва жена у историји земље на овој функцији, рођена је из истог тог пепела. Она се италијанским грађанима обраћа као “патриотама”. Њен заменик, Матео Салвини, појављивао се на предизборним минзима машући бројаницама, позивајући се на породичме вредности и Девицу Марију.
Милиони Италијана који су гласали за коалицију предвођену Браћом Италије (међу чијим се званичницима појављује и Силвио Берлускони) више не испуњавају тргове. Не окупљају се под балконом на Тргу Венеција.
Они су мање видљиви, расути по самоћама 21. века, у становима, апартманима, под вештачким светлом интернета. Међу тим милионима нису просто само две осиротеле сестре, него милиони грађана који су остали без скоро свега, а управо је толико мушкараца чији унутрашњи Мусолини још има право гласа.
Анреа Бајани
Извор: Глиф
