Ширење Словена представља један од најзначајнијих, али и најмање схваћених догађаја у европској историји. Почев од 6. века нове ере, словенска племена почињу да се појављују у писаним изворима Византије и Западне Европе, насељавајући просторе од Балтика до Балкана и од Лабе до Волге.
Ипак, за разлику од познатих сеоба германских племена попут Гота и Лангобарда или легендарних похода Хуна, прича о Словенима дуго је представљала загонетку за историчаре средњовековне Европе, преноси Макс Планк Гезелешафт.
Један од разлога за то је што су ране словенске заједнице оставиле врло мало трагова за археологе: практиковали су кремацију, градили једноставна насеља и израђивали скромну, неукрашену керамику. Можда још важније, нису оставили сопствене писане изворе неколико векова. Због тога је и сам појам „Словени“ често био нејасан — понекад наметнут од стране страних хроничара, а касније често злоупотребљаван у националистичким и идеолошким тумачењима. Ко су заправо били ти људи, и како су успели да тако темељно промене културну и језичку мапу Европе?
Како су Словени преобликовали Европу
Међународни тим истраживача из Немачке, Аустрије, Пољске, Чешке и Хрватске, предвођен конзорцијумом ХистоГенес и у блиској сарадњи са Заводом за управљање културним наслеђем и археологију Саксоније-Анхалт, дао је прве поуздане одговоре захваљујући свеобухватној генетској анализи древних словенских популација. Секвенцирањем више од 550 древних генома, тим је открио да је успон Словена у суштини био прича о покрету народа. Њихови генетски трагови указују на порекло из подручја које се простире од јужне Белорусије до централне Украјине — управо из региона који су већ дуго помињани у лингвистичким и археолошким теоријама.
„Иако још увек нема много директних доказа из раних словенских подручја, наши генетски резултати пружају прве конкретне трагове о настанку словенског порекла — указујући на вероватно исходиште негде између Дњестара и Дона“, објашњава Јоша Грецингер, генетичар са Института Макс Планк за еволуциону антропологију у Лајпцигу и главни аутор студије.
Подаци показују да су, почев од 6. века нове ере, велике сеобе прошириле ову источноевропску генетску основу широм централне и источне Европе, мењајући готово у потпуности генетски састав регија попут источне Немачке и Пољске. Међутим, ширење није имало карактер класичног освајања и успостављања царстава. Уместо тога, нови досељеници су градили друштва заснована на флексибилним заједницама, често организованим око шире породице и патрилинеарног сродства.
Сага о Вешцу Анджеја Сапковског: Улога технологије у рађању нових митологија
Овакав образац, међутим, није био универзалан. У источној Немачкој промена је била темељна: велика породична стабла која су обухватала више генерација постала су ослонац друштвене структуре, са разгранатим и јасно дефинисаним сродничким везама — знатно сложенијим од малих породичних јединица које су доминирале током претходног периода сеоба. Насупрот томе, у областима попут Хрватске, долазак источноевропских група донео је знатно мање друштвених промена. Тамо су се елементи претходног друштвеног поретка у великој мери задржали, што је довело до заједница у којима су се старе и нове традиције преплитале или паралелно опстајале.
„Словенска експанзија није била покрет једног народа у истом правцу, већ сложен мозаик различитих група које су се прилагођавале на различите начине. То нам говори да никада није постојала само један ‘словенски’ идентитет или култура, већ много њих“, објашњава Зузана Хофманова са Института Макс Планк и Масариковог универзитета у Брну, једна од водећих ауторки студије.
Посебно је значајно што генетски подаци не показују изражену родну пристрасност у миграцијама: читаве породице су се селиле заједно, а и мушкарци и жене су подједнако учествовали у стварању нових заједница.
Поглед на источну Немачку
Након слома Тирингијског краљевства, више од 85 одсто генетског порекла становништва у овом региону потиче од досељеника са истока. То представља велику промену у односу на период ранијих сеоба народа, када је становништво било знатно разноврсније – становници су имали порекло са севера, југа и из централне Европе.
Међутим, са доласком Словена, ова етничка разноликост постепено нестаје, уступајући место популацији чији генетски профил готово у потпуности одговара данашњим словенским народима источне Европе.
Посебно је занимљиво да генетско наслеђе тих раних досељеника са истока и данас живи међу Лужичким Србима, словенској мањини у источној Немачкој.
Поглед на Пољску
Када је реч о Пољској, нова истраживања значајно мењају досадашње представе о континуитету становништва кроз векове. Генетски налази показују да су, почев од 6. и 7. века нове ере, ранији становници тог подручја — потомци популација које су имале снажне везе са северном Европом, нарочито Скандинавијом — готово потпуно нестали, а заменили су их нови досељеници са истока, генетски блиски савременим Пољацима, Украјинцима и Белорусима.
Иако је промена била готово потпуна, генетски подаци показују и благе трагове мешања са локалним становништвом. Ова открића истовремено сведоче о размери демографских промена, али и о сложеним процесима који су обликовали језичку и културну мапу данашње централне и источне Европе.
Поглед на Хрватску
Северни Балкан приказује другачији образац у поређењу са севернијим областима словенских досељавања — овде је реч о причи која обухвата и промене и континуитет. Анализе древне ДНК из Хрватске и околних подручја откривају значајан прилив популација источноевропског порекла, али не и потпуну замену локалног становништва. Уместо тога, досељеници са истока су се укрштали са разноликим локалним заједницама, стварајући нове, мешовите заједнице.
Генетски подаци показују да у савременим балканским популацијама удео ове источноевропске компоненте знатно варира, али често чини отприлике половину — а понекад и мање — од укупног генетског наслеђа, што указује на сложену демографску прошлост региона.
Стварање оваквих мешаних заједница јасно се види на локалитету Велим, где су пронађени неки од најстаријих словенских гробова у овом делу Балкана. У њима се бележе трагови и источноевропских досељеника и до 30% локалног генетског порекла.
Важност локалитета Велим истакао је и главни аутор студије, Јоша Грецингер, говорећи за хрватски Индекс.
„Од 6. до 8. века, Словени су готово искључиво практиковали кремацију мртвих, тако да се древна ДНК још увек не може издвојити из остатака. Велим је стога изузетан: садржи неуобичајено ране скелетне сахране, неке чак датирају из 7. века, што представља једну од ретких прилика за проучавање раних Словена на Балкану“, рекао је Грецингер.
На овим просторима, словенска миграција није била освајање силом, већ дуготрајан процес мешовитих бракова, прилагођавања и заједничког живота — процес који је оставио трајан печат на културну, језичку и генетску разноликост Балканског полуострва, какву познајемо и данас.
Независна потврда у Моравској, Чешка
У независној студији објављеној истовремено у часопису Џеном Бајолоџи, коју су између осталих подржали и чешки научни пројекти ФОРМОР и РЕС-ХУМ, истраживачи из Чешке, Немачке, Швајцарске и Велике Британије, под вођством др Зузане Хофманове, дошли су до закључка да је дошло до промене становништва и на простору јужне Моравске (данашња Чешка), те да се и ова демографска промена може довести у везу са појавом материјалне културе повезане са Словенима, чије порекло води до данашње Украјине.
Док су претходне, раносредњовековне популације из периода сеоба народа показивале велику генетску разноликост, особе повезане са словенским културним хоризонтима имале су генетске сличности са североисточном Европом — карактеристика која раније није била присутна у овом региону.
У овом истраживању посебно се издваја налаз једне бебе сахрањене у врло раном словенском контексту, у околностима које су до тада биле карактеристичне искључиво за кремацију, чиме је прецизно дефинисан временски и просторни оквир промена и њихова повезаност са тзв. прашко-корчачком културом.
Важно је нагласити да се исти генетски сигнал не јавља само код појединаца из 7. и 8. века, већ се континуирано наставља и у 9. и 10. веку, када се овај регион већ повезује са једном од првих словенских државних творевина — Моравском кнежевином. Управо је овде започела мисија Ћирила и Методија, који су Моравским Словенима донели прво словенско писмо — глагољицу — и први књижевни језик — старословенски.
Ново поглавље европске историје
Ова студија не само да решава историјску загонетку о томе како је настала једна од највећих језичких и културних група на свету, већ нуди и нове увиде у то зашто су Словени успели да се тако широко прошире и зашто су иза себе оставили тако мало трагова какве су историчари раније очекивали да пронађу.
Њихов успех можда није био заснован на сили, већ на прагматичном и равноправнијем начину живота — који се одвијао ван оквира тада већ урушене римске цивилизације и њених сложених хијерархија. У многим деловима Европе, Словени су представљали одрживу алтернативу посрнулим царствима у окружењу. Њихова друштвена отпорност, једноставан начин живота и спремност да се прилагоде чинили су их посебно погодним за преживљавање и развој у временима великих нестабилности — било да су у питању климатске промене или епидемије.
„Ширење Словена вероватно је било последњи демографски догађај континенталних размера који је трајно и суштински преобликовао генетску и језичку слику Европе“, истиче Јоханис Краузе, директор Института Макс Планк за еволуциону антропологију и један од водећих аутора ове студије.
Захваљујући овим новим сазнањима, истраживачи сада могу да сагледају ширу слику словенских миграција, упркос недостатку писаних и археолошких извора из тог периода. Реч је о једном од најутицајнијих, али и најпотцењенијих поглавља европске прошлости. Одјеци те историје и данас су присутни — у језицима, културама, па и ДНК милиона људи широм европског континента.
(Max Planck Gesellschaft, Index)
Извор: НИН
