У задње вријеме, бар неколико деценија, ако се човјек сматра космополитом, потребно је да се и изјашњава као анационалан. Космополите су се раније могле национално изјашњавати, чак и бити националисти, а анационалност је појам настао у времену после рушења Берлинског зида, транзиције у источно-европским земљама, тражења све већих права ЛГБТ плус заједнице, мигрантске кризе, па и последње украјинске
Анационалност као дио свеопштег корпуса људских права је у савременом друштву неотуђиво право личности. У већини балканских и источноевропских држава се на анационалне гледа подозриво као на издајнике, пету колону и итд. У Бајденовској Америци су дио боемског круга њујоршких умјетника, окупљених по разним задимљеним џез и блуз локалима, испијајући уз Тома Вејтса још једно пиће. Њујорк је престоница анационалних, тачније свенационалних, скупљених са разних страна свијета стопљених у заједничкој депресији и носталгији за матичном домовином уз црначке ритмове. Тако се формирала најприје једна група неформалне субкултуре, која све више обузима интелектуални дио свијета. Настављајући модернистичко нетрадиционално наслеђе Бодлера, Сартра, Гинсберга, Бароуза, сматрају се као дијелом изабраних, просвећених губитника, који не припадају нигдје осим својим овим и оним јазбинама, гдје се једино осјећају сигурно.
Можда дјелује чудно, али један концепт анационалности, али не у данашњем облику је форсирала и хришћанска Црква, нарочито у првим вијековима. Познате су ријечи Апостола Павла“ нема више Јеврејина ни Јелина“. И у то вријеме Црква је примала припаднике разних народа, без обзира на поријекло и боју коже. У том периоду се десила и прва значајнија емаципација жена. У паганским културама без обзира колико напредне биле, жене су имале крајње понижавајућу улогу. Ово пишем имајући у виду чињеницу да се данас хришћанству пребаца крајња конзервативност, тлачење жена, десничарске идеје, национализам и шовинизам. Заправо су прве комуне никле у раној Цркви. Људи су продавали све и носили апостолима, и све им је било заједничко. Познат је случај једног брачног пара Ананије и Сапфире из Дјела апостолских, који су покушали да сакрију свој новац од продате њиве, па су због тога били натприродно кажњени. У Византији или Ромејском царству, коме се данас приписује врхунац идеалне хришћанске државе, мада питање је да ли тако нешто уопште може постојати, дијелили су сваког дана становницима порције хлеба. Што говори о социјалистичким елементима византијског друштва, а свој основ има у хришћанству. У Римском праву хришћанског периода се значајно промијенио правни однос према женама. Тако рецимо, пошто је прељуба била санкционисана до тада само за жене, од тог периода санкције су важиле и за мушкарце, са тим што жена не би одговарала ако би прво муж извршио овакво дјело. Једно од најгорих врста грехова је неплаћање радника или надничара, у чему се поново огледа социјалистичка страна хришћанства. Такође, није био битан ни друштвени сталеж. Тако је и роб могао заузимати високу црквену функцију попут епископа.
Данас многе ствари које се представљају као авангардне и модерне, у суштини свој коријен имају у хришћанству. Међутим, са том разликом што су често изопачене и истргнуте из контекста. А, искривљена истина често буде гора од потпуне неистине…
Милош Лалатовић
