Припремила: Мила Стојановић
Звоним на интерфон обележен стикером Земље грува. Ана Ђурић, познатија као Констракта, отвара врата и води нас до студија. Полако долазе и остали чланови бенда. Спремају се за пробу. Констракта каже како се никад нису одважили да, попут неких бендова, проведу недељу дана негде правећи музику. Објашњава како студио функционише, пушта неколико песама, док се из друге собе чују гитара и бубањ.
Иако смо већи део интервјуа водиле дописујући се мејлом, нашле смо се и да уживо попричамо, махом о младима и о музици.
Од састава Мистакемистаке, преко Земље грува до соло каријере, Констракта је широј јавности привукла пажњу на Евровизији 2022. године када је наступила са песмом In corpore sano. Својом природношћу побрала је много симпатија, својим текстовима придобила различите људе.
У њеним песмама друштвени проблеми се обрађују на креативан начин, а људи остају са утиском да нису сами.
Причамо, између осталог управо о тим друштвеним проблемима, о искуству са медијима, о граници приватног и јавног и, наравно, о њеној музици.
“ВРЕМЕ”: Где данас видите највеће проблеме нашег друштва у суштинском смислу?
АНА ЂУРИЋ КОНСТРАКТА: Не знам ја да одговорим на ово питање. Можда је проблем у томе што смо као друштво незрели, неорганизовани и не бринемо сами о себи.
Или, да скратим, не могу да добијем упут у дому здравља за, рецимо, гастроентеролога за дете јер нема термина. Нема, сем за екстремно тешке случајеве. Више и не помишљам да идем у дом здравља, идем право у приватну клинику, а њих има на сваком ћошку. А ми сви плаћамо здравствено. И нема свако пара за приватну клинику.
У школи се често губе часови јер не могу да нађу замене, нема ко да ради, или боље речено – не исплати се по разним основама. Приватне школе сад постају све доступније. Дакле, све ћемо чешће да плаћамо основно и средње образовање? Зашто?
Ана Ђурић Kонстракта: Хумор је средство отпора
Храна је, бар у Београду, скупља него у Венецији или Берлину. Просечна плата није као у Берлину. Станарина у односу на просечну плату је у некој неодрживој или једва одрживој размери, бар за људе из моје околине.
Мој отац има пензију од 45.000 динара. Који је квалитет и садржај живота за 45 хиљада месечно? Узмимо у обзир и приватне лекаре кад загусти. Узмимо у обзир да многи пензионери имају и мања примања. То су основне ствари, а могла бих да набрајам…
Наступате у региону. Како оцењујете комуникацију са публиком? Постоје ли разлике и какве су?
Нисам баш свуда била, али сам приметила само да је негде публика затворенија, на пример на приморју, али јужнији део приморја – Шибеник, Дубровник, Будва… Треба мало више времена да се укључе у наступ и да се забаве. Горе, Пула и Ријека, ту смо одмах ушли у комуникацију. У Сарајеву и Скопљу ми исто треба мало више времена, као да је публика нешто музички захтевнија. Љубљана, Загреб, Нови Сад, Ниш, ту је увек лагано… Србија је домаћи терен, ту нам такође све иде лако.
Да ли је и колико је музика важна данашњим младим генерацијама? Пре свега мислим на поруке које шаље. Постоји ли разлике између ваше генерације и, рецимо, данашњих осамнаестогодишњака?
Гледајући генерације моје деце, који су тинејџери, не видим неку претерану разлику. Или истражујеш музику или не. Има доста деце којима музика значи на начин на који је и нама значила, као некаква емотивна подршка, као подршка за грађење одређеног идентитета… Има и деце која музику уопште не истражују, за њих је то само чиста забава и не повезују се са другарима кроз музику. Тако је и код нас било, и овога и онога.
Добијам поруке од млађих, не само са нашег говорног подручја, о томе како су им наша музика и текстови значили да лакше прођу кроз неке кризе и губитке.
Битна разлика је, наравно, доступност музике. Данас има свега, има га свуда и има га много. Брже се исконзумира, можда отуд и са мање пажње и ефекта. И такође, данашње генерације су отворене према разним жанровима. Свиђа ми се што нису искључиви.
Како доживљавате друштвени ангажман у музици? Шта он за вас значи, где у ангажману (ангажованој уметности) лежи опасност и колико он диктира форму?
Ако ангажованост подразумева моју намеру да на нешто утичем или чак мењам, онда ја нисам нимало ангажована. Пишем оно о чему размишљам или што проживљавам, могло би се рећи да пишем из просто себичних разлога. Терапијски. Али исто тако ми је и драго кад се деси препознавање, а дешава се. И зато, на крају приче, ретроактивно, могу да кажем да ту и лежи моја ангажованост – срочим и музички уобличим теме које дотичу неке људе, некад и многе људе.
Не видим повезаност ангажованости и форме, осим у бирању жанрова у сврху комуникативнијег (што у преводу значи – оно на шта смо већ навикли) начина да се пренесе порука. На пример, Бијонсе улази последњим албумом у кантри, са намером да уради малу ревизију, поправку онога што кантри са собом носи у нашој перцепцији.
Стекли сте значајну популарност. Како се у том контексту може сачувати приватни живот? Где су највећи изазови?
Нисам ја много популарна. Имала сам прилике да осетим у некој мери популарност. Мени је био изазов како да се носим са том количином пажње: много њих, а ја једна. Не могу сваком да се посветим, не може то емотивно да се изнесе на начин на који сам навикла иако су у питању лепе и пријатне емоције са којима ти људи прилазе.
Европа је умjетници дала повjерење, али гдjе је нестао Евросонг који смо вољели
Изазов је и слика која се о Констракти ствара у медијима, а која није подударна са мном. Тако је за свакога ко је медијски изложен. Извлаче се наслови из контекста, додају се изјаве, прави се неки имиџ који нема увек везе са стварношћу. Дакле, изазов је одвојити медијски имиџ од стварности. Није да сам имала озбиљне проблеме у том смислу, али морам да кажем да ме осуђивачко-кенсел онлајн окружење мало и плаши.
Што се приватности тиче, питање је где је приватни живот, шта је за мене оно што не желим да буде изложено. За мене су то моје емоције, моје мисли, и то још увек не може нико да дира ако ја не дозволим. Док нас Наџорни не очита у целости.
Публика увек има велика очекивања. Како јој приступити, а да се не подилази трендовима и аутоплагирању?
Ако аутоплагирање значи да човек настоји да уз калкулацију понови свој успех, ја бих рекла да је то странпутица, непотребно оптерећење које не гарантује успех, а притом и не забавља. Али треба разликовати аутоплагирање од израза који је карактеристичан за неког аутора или од аутоцитата. А чини ми се да се то често меша.
Моје искуство је да чим сам покушала да размишљам о томе како публика види Констракту, изгубила сам се. Немам појма. Једино што знам да радим јесте да радим како ми одговара, да користим трендове који ми се свиђају и да не мислим о пријему. Рекла бих да већина оних који су аутори музике коју изводе, тако и раде. То је у основи те врсте стваралаштва – да изразиш свој прелом стварности. У супротном, идеш код неког да ти направи нешто по наруџбини.
А како се борити – тачније, како се ви борите – са том медијском потребом да “исцеде” сваког, да се тражи да имате мишљење о свему?
Механизам качења на популарну личност је у основи свих медија, како таблоидних, тако и других. Искусила сам то. Нема разлике што се тога тиче – “цеде” те и једни и други. А разлика је, наравно, у садржају и у томе шта ко воли.
Ја настојим да производим и учествујем у садржају који је и мени самој донекле занимљив или смислен. Дакле, ту углавном отпада естрадни садржај, а избегавам и паблик фигуризам са својом промоцијом производа, животног стила, ставова итд.
Све што имам да кажем, што ме мучи и интересује, ја кажем кроз музику. Често бих највише волела да ме ван тога и нема. Али не умем то да изведем, а можда није ни могуће. Јер: с једне стране, естрадни и таблоидни садржај се прави сам, а са друге, медијска присутност је помало и последица тога што је увек ту неки пријатељ или познаник коме би да помогнеш у креирању његовог садржаја, или неког поштујеш па му дођеш у подкаст, емисију, урадиш интервју, или хоћеш да подржиш неку важну тему јер имаш видљивост, или да помогнеш студенту на пракси, или ‘ајде мало мораш и концерте да обзнаниш…
У једном интервјуу сте изјавили да је прво чега се сећате из детињства и одрастања комшилук, печење паприка, блокови у зеленилу. Колико је одрастање у таквој заједници утицало на вас и начин на који се данас бавите музиком?
Не знам на који начин је то имало утицаја на начин на који се бавим музиком, можда има нека веза, али нисам сигурна. Можда је наслеђе одрастања у таквом окружењу доживљај да је јавни простор и твој простор, да се јавни простор организује за потребе заједнице у том тренутку, да о њему бринеш, али и да га користиш. То је простор говорио сам за себе. Имаш обезбеђено игралиште, терен за баскет, место где да тресеш тепих, клупе, просторију за стамбену заједницу… Нису сви изграђени квадрати који су намењени општој употреби смањени на минимум – ту су пролази, хаустори, степеништа… Свуда смо боравили, свуда смо се играли, све је некако било наше и доступно.
Прве званичне музичке кораке имали сте у Мистакемистаке, онда следи другачији звук у групи Земља грува, као и потом у Вашој соло каријери. Како је ишла та путања (и проналажење свог гласа)?
Увек је мој глас имао своје место, и када сам радила у оквиру састава Мистакемистаке и Земља грува. Оба састава су конципирана тако да је онај вокал који изводи песму и аутор текста. Али наравно, мењала сам се кроз време и ко зна куда ћу даље да идем. Нису исте теме које ме интересују сада и пре двадесет година, нису иста искуства, нису исти ставови, нису исти трендови, што све има утицај на оно што радим и што радимо.
Најлепше што сам добила од рада у оквиру ова два састава које си поменула јесте поверење које ми је дато да радим како хоћу и стрпљење да се са мојом невештом интерпретацијом изађе на крај и да се уобличи у нешто колико-толико питко. То је битна лекција – то поверење у оквиру тимског рада. Ми и даље радимо тако, само сада наступамо под именом Констракта. Али иза сваког наступа Констракте стоји читав бенд и много људи.
Како се борити са тим императивом садашњице да увек будемо бољи, да жена не сме да стари, да се потенцира питање да ли се “ботоксира” или не, да се константно јури за нечим што је “ново, боље”… ?
Такав подстицај сигурно нећемо добити од система јер није у интересу одржавања актуелне поставке ствари. Корисно је кад уведеш појам “довољно”.
Извор: Време
