Петак, 13 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Десетерац

Ана Карењина, есеј Томаса Мана (II дио)

Журнал
Published: 18. октобар, 2024.
Share
Фото: Глиф
SHARE

Пише: Томас Ман

Први почетак, уз помоћ Пушкина, био је живахан и весео. Али убрзо се Толстој заглавио, иако читалац, уживајући неспутано, то никада не би помислио. Недељама и месецима дело је само тапкало у месту или се није уопште померало. У чему је био проблем? Бриге око кућних послова, дечје болести, осцилације у његовом здрављу — ох, не, све то није било ништа у поређењу са делом попут Ане Карењине — или бар није требало да буде. Оно што заиста узнемирава јесте сумња у важност и интимну ургентност онога што радимо. Зар не би било боље да научимо грчки, да стекнемо фундаментално знање о Новом завету? А онда су ту школе за децу сељака које смо основали. Зар оне не би требало да добију више нашег времена и пажње? Није ли цела belles-letters лудост? И није ли наша дужност, или чак много више, нешто што је у складу са нашом најдубљом потребом, да се закопамо у теолошке и филозофске студије како бисмо коначно нашли смисао живота? Додир са мистеријом смрти, који му се догодио када му је старији брат умро, оставио је снажан ефекат на Толстојеву виталност, моћну до тачке мистицизма, која је захтевала духовно рвање, не на књижевни начин, већ некако исповеднички, по узору на Светог Августина и Русоа. Таква књига, искрена колико је било у људској моћи да је таквом учини, била му је на уму и све више му стварала одбојност према писању романа. Заправо, никада не би завршио Ану Карењину да није почела да излази у Руском веснику Каткова.

Та чињеница га је учинила одговорним пред издавачем и читалачком публиком. У јануару 1875. и наредна три месеца, у часопису су излазили узастопни делови романа. Затим су престали, јер аутор није имао шта даље да достави. Првих неколико месеци следеће године донело је неколико фрагмената, затим седмомесечну паузу. У децембру је изашао још један број. Оно што нама делује једноставно очаравајуће, оно што не можемо да замислимо да је настало из било чега дугог осим стања дуготрајне инспирације — над тиме је Толстој окапавао. „Моја досадна, ужасна Ана Карењина?” писао је из Самаре, где је пио кобиље млеко. Сиц! Дословно. „На крају”, написао је у марту 1876, „био сам принуђен да завршим свој роман, од којег ми је мука.” Наравно, у том процесу ентузијазам и полет враћали су се с времена на време. Али управо тада писање је ишло спорије — због ситничавог уметничког перфекционизма, који је узроковао бесконачно дотеривање и преправљање, и даље очигледно и у најлошијем преводу. Овај невероватни светац своје дело је схватао све озбиљније, што је мање веровао у њега.

Објављивање је одуговлачено, са сталним прекидима, све до осме књиге. Тада је стало, јер је ствар постала политичка, а национални епски писац руске књижевности је у последњем броју тако јеретички изразио своје мишљење о славенофилству, тренутном одушевљењу за бугарску, српску и босанску браћу у њиховој борби за слободу против Турака, о силној галами око добровољаца и патриотском бесмислу у којем је изгарало руско друштво, да Катков није смео да га штампа. Захтевао је скраћења и измене, које је аутор, у великој љутњи, одбио да направи. Толстој је последње бројеве штампао одвојено, са белешком о неслагању.

Оно што сам смело назвао највећим друштвеним романом у целокупној књижевности заправо је анти-друштвени роман. Текст из Библије Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ, стоји на његовом почетку. Морални замах дела свакако представља жеља да се друштву одржи лекција због хладног, окрутног одбацивања жене која скрене с пута због страсти, али је суштински поносна и високоморална, уместо да Богу препусти казну за њене грехе. Заправо, друштво би можда и требало да учини баш то, јер, на крају крајева, друштво и његови неумољиви закони су оно чиме се и Бог користи да би изнудио наплату. Приказује се фатални и неизбежни карактер Анине пропасти, која се одвија недокучиво, корак по корак, све до страшног краја њеног сукоба са моралним законом.

Ана Карењина, есеј Томаса Мана (I дио)

Тако постоји извесна контрадикција у ауторовом првобитном моралном мотиву, у притужби коју подноси против друштва. Поставља се питање на који начин би Бог кажњавао, ако друштво не би поступало како поступа? Обичаји и морал, колико се они разликују, а колико су они — у ствари — једно те исто, колико се подударају у срцу друштвено ограниченог људског бића? Ово питање лебди без одговора над целим романом. Али такво дело није у обавези да одговара на питања. Његов задатак је да их изнесе, да обогати емоције, да им да највиши и најболнији степен упитности. На тај начин, дело ће испунити свој задатак, а у овом случају, приповедачева љубав према свом створењу не оставља нимало места сумњи, без обзира колико јој он патње болно и неумољиво наносио.

Толстој веома воли Ану, то се осећа. Књига носи њено име; не би могла носити друго. Али њен јунак није Анин љубавник, снажни, часни, витешки и донекле ограничени официр гарде, гроф Вронски. Нити је то Александар Александрович, Анин муж, без обзира колико вешто је Толстој обликовао овог неупоредивог, истовремено одбојног и супериорног, комичног и дирљивог превареног мужа. Не, јунак је сасвим други лик, који готово да нема везе са Анином судбином, а чије увођење на неки начин изврће тему романа и готово потискује његов првобитни мотив на друго место. То је Константин Љевин, интроспективни човек, ауторов одраз — он, нико други, са својим промишљањем и преиспитивањем, са посебном снагом и тврдоглавом отпорношћу своје критичке савести, која од великог друштвеног романа прави анти-друштвени роман.

Какав је то изузетан човек, тај сурогат аутора! Оно што се у француској piece à these назива резонером — то је Љевин у Толстојевом друштвеном свету. Ипак, колико је то далеко од француског! Да би неко постао значајан као критичар друштва, мора, претпостављам, бити део тог друштва; али управо Љевин то уопште није, овај намучени, радикално дистанцирани резонер, упркос свом наследном праву да се креће у највишим круговима. Снажан и стидљив, пркосан и сумњичав, са интелигенцијом велике нелогичне, природне, чак беспомоћне обилности, Љевин је у суштини уверен да су пристојност, честитост, озбиљност и искреност могући само у осами, у немој изолацији, где је свако за себе; и да га сав друштвени живот претвара у брбљивца, лажова и будалу. Посматрајте га у салонима Москве, или на културним приликама када мора да разговара, игра друштвену улогу, износи “ставове”. Такво окупљање људи њему изгледа банално, види себе као румену будалу, брбљивца, папагаја. Овај русоовац сасвим искрено сматра да је цела градска цивилизација, са интелектуалним и културним збивањима која су с њом повезана, септичка јама. Само је живот на селу достојан човека — и то не онај сеоски живот који градски човек у сентименталном опуштању налази “шармантним”. Љевинов учени брат, на пример, чак се хвали како ужива у таквој неинтелектуалној активности као што је пецање. Не, оно што Љевин подразумева јесте прави, озбиљни живот на земљи, где мораш напорно радити, где људско биће истински и неизбежно живи у срцу те природе чијој се “лепоти” гост из цивилизације само сентиментално диви споља.

Љевинов морал и савесност су снажно, физички, повезани са телом и у вези су са њим. “Треба ми физичка активност,” каже себи, “иначе мој карактер пати.” Одлучује да помогне сељацима у кошењу и то му пружа највеће морално и физичко задовољство (сјајно и толстојевско поглавље). Његово презирање “интелектуалног” или, боље речено, његово неповерење у њега, које га отуђује као производ цивилизације, води га у радикалне контрадикције. Када мора да се суочи са тиме, упада у парадоксе, у ставове тешко изрециве међу цивилизованим бићима. Узмимо, на пример, образовање народа — или, још горе, било какво образовање. Љевинов став према томе исти је као и његов став према природи: „Исти људи за које кажете да их волите.“ — „Никада то нисам рекао,“ помисли Константин Љевин. — „Зашто бих разбијао главу школама у које никада нећу послати своју децу и у које ни сељаци неће слати своју? А поред тога, нисам ни уверен да је уопште потребно слати их!“ — „Можеш боље употребити сељака и радника који зна да чита и пише него онога који не зна.“ — „Не можеш, питај кога год хоћеш,“ одговорио је одлучно Константин Љевин; „радник са некаквим образовањем је изразито гори.“ — „Признајеш ли да је образовање благослов за људе?“ — „Да, то признајем,“ одговорио је Љевин непромишљено, и одмах схватио да то што је рекао није заправо оно што мисли. — Веома лоше! Тежак, опасан случај! Он признаје благослов “образовања”, јер оно што он “заиста” мисли о томе, у XIX веку, не може се изрећи речима, а због тога можда чак не може ни бити замисливо.

у Ани Карењини присутна права иронија у чињеници да један једноставан сељак показује замишљеном човеку излаз из очајања.

Наравно, он се креће унутар мисаоних токова свог века, а они су на неки начин научни. Он “посматра човечанство, не као нешто што стоји изван закона зоологије, већ као нешто што зависи од своје околине, и полази од те зависности како би открио законе који леже у основи његовог развоја.” Тако га барем разуме учењак; и то нико други до (Иполит) Тен, коме се он тамо захваљује, добар, велики XIX век. Али у њему постоји нешто што или иде иза научног духа његове епохе, или га превазилази, нешто очајнички смело, недопустиво, немогуће у разговору. Он лежи на леђима и гледа у високо и ведро небо. “Зар не знам да је то бесконачан простор, а не округли свод? Али колико год да сужавам очи и напрежем вид, не могу га видети као неокруглог и неограниченог; и упркос мом знању о бесконачном простору, несумњиво сам у праву када видим чврсти плави свод, и више сам у праву него када напрежем очи да видим даље од њега… Да ли је ово вера?”

Али било да је вера или нови реализам, то више није научни дух XIX века. На неки начин то подсећа на Гетеа. А Љевин-Толстојев скептични, реалистички, бунтовни став према патриотизму, према словенској браћи и добровољцима у рату, такође на то подсећа. Он одбија да дели одушевљење, он је усамљен у његовој средини, баш као што је Гете био у време Рата шесте коалиције — иако се у оба случаја нешто ново, демократско, придружило националном покрету и по први пут воља народа условљавала понашање владе. То је такође XIX век; и Љевин, или Љевочка, како га је сирота грофица звала, једноставно није могао да се помири са истинама свог времена. Називао их је неутешним. Он иде корак даље; не могу а да то не назовем веома опасним кораком, који, ако није осигуран најдубљом љубављу према истини и људском саосећању, може лако довести до црне реакције и варварства. Данас не треба очајна, усамљена храброст да се одбаци научна дисциплина XIX века и преда “митосу”, “вери” — другим речима, бедној и за културу уништавајућој вулгарности. Масе људи то чине данас; али то није корак напред, већ стотину миља уназад. Такав корак ће бити у правом смеру само ако се предузме зарад човечанства, само ако га одмах следи други корак, прелазак са новог реализма чврстог плавог свода на ни старо ни ново, већ људски вечни идеализам истине, слободе и знања. Данас у ваздуху круже очајнички глупе идеје о реакцији.

Толстојева лекција из економије у причи „Колико земље треба човјеку“

Дигресија — али неопходна. Дакле, Љевин не може живети са идеалима своје епохе. Оно што називам његовом физичком моралношћу и савесношћу уздрмано је до темеља искуством физички трансцендентних и транспарентних мистерија рађања и смрти; и све што га уче о организмима и њиховом уништењу, о неуништивости материје и законима очувања енергије, о еволуцији и тако даље, све то њему изгледа не само као потпуно непознавање целовитог проблема смисла живота, већ и као нека врста размишљања која му онемогућава да стекне знање које му је потребно. То да се у бесконачном времену, бесконачном простору, бесконачној материји и организму једна ћелија ослободи, да она опстаје неко време и затим пукне и да је тај мехурић он сам, Љевин; то му изгледа као злонамерно исмевање неког демона. То се заиста не може оповргнути; мора се превазићи на неки други начин, како човек не би био приморан да се упуца.

Оно што његовим дубљим потребама изгледа као смртна лаж и она врста мишљења која ни на који начин није средство за схватање истине — то је заправо натуралистички материјализам XIX века, чија је инспирација искрена љубав према истини, упркос неутешном песимизму који га неизбежно прати. Искреност мора бити очувана; али потребно је мало просветљења да би се дорасло животу и његовим дубљим питањима. Због тога је у Ани Карењини присутна права иронија у чињеници да један једноставан сељак показује замишљеном човеку излаз из очајања. Овај мали сељак га учи, или га подсећа на нешто што је одувек знао: истина је, каже, да је природно живети за наше физичко благостање и да напунимо стомаке и то је урођено и на свима нама је. Али чак и тако, то није праведно нити је важно. Оно што морамо да чинимо јесте да живимо за “истину”, “за наше душе”, “како Бог жели”, за “добро”. Како је дивно што је та потреба положена на нас једнако природно и урођено као и потреба да напунимо стомаке! Заиста је дивно; јер сигурно уверење које је заједничко свим људима, да је срамно живети само за стомак, и да се пре мора живети за Бога, за истину и добро, нема никакве везе са разумом, већ управо супротно. Разум је тај који нас тера да бринемо о телу и у његовом интересу искоришћавамо своје ближње колико можемо. Знање о добру, тврди Љевин, не лежи у домену разума; добро је изван научног ланца узрока и последице. Добро је чудо, јер је супротно разуму, а опет га сви разумеју.

Постоји нешто изван и преко меланхоличне науке XIX века, која се одрекла сваког покушаја да животу да смисао. Постоји духовни фактор, духовна потреба. И Љевин је очаран и умирен овом апсурдно једноставном тврдњом о над-разумној обавези људског бића да буде добро. У својој радости заборавља да је и та меланхолична материјалистичка натуралистичка наука XIX века, на крају крајева, имала као покретачку снагу људску тежњу ка добру. Заборавља да ју је строга и горка љубав према истини натерала да негира смисао живота. И она је, негирајући Бога, живела за Бога. То је такође могуће, а Љевин то заборавља. Уметност чак не мора ни да заборави; он, чини се, ништа о њој не зна, очигледно мислећи о њој само као о друштвеном брбљању “културних” о сликарству, Лукасу, Вагнеру и сличном. Ту лежи разлика између њега и Лава Толстоја. Толстој је познавао уметност; страшно је патио због ње и за њу, постигао је веће ствари у њој него што се већина нас може надати да ће постићи. Можда га је управо снага његове уметничке личности натерала да не види да је знање о добру управо супротно од разлога да се уметност негира. Уметност је најлепши, најстрожи, највеселији и најсветији симбол свих над-разумских људских тежњи за добром изнад и преко разума, за истином и испуњеношћу. Дах таласајућег мора епа не би тако ширио наша плућа живим ваздухом да са собом не носи опор, подстицајан зачин духовног и божанског.

Извор: Глиф

TAGGED:Ана КарењинаесејЛав ТолстојТомас Ман
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Поп рецензије: Тајне Високих Дечана
Next Article Нова књига Игора Ремса промовисана у Београду и Подгорици

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Јасна Ивановић: Ко то тамо пева?!

Пише: Јасна Ивановић Може лако бити да су подржаваоци расуђивања Александра Вучића, упитног стручњацима за…

By Журнал

Виландер: Ђоковић није само најбољи икада – овај Новак је његова најбоља верзија

Некада најбољи тенисер света Матс Виландер је очаран наступима Србина од почетка сезоне Новак Ђоковић…

By Журнал

Џејмс Џојс, Камерна музика и остале песме

Превод: Никола Живановић Камерна музика“ замишљена као „свита“ од тридесет и четири песме. У писму…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Десетерац

Икаро Гериеро Кардосо: Препрека на путу

By Журнал
Десетерац

Васко Попа: Ништарија

By Журнал
Десетерац

Демони у стрипу за разумијевање демона око нас

By Журнал
Десетерац

Скендер Куленовић: Ничија већ моја (Тарих за Ловћен) 

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?