Пише: Ана Ахматова
За твоју љубав ја не молим.
На сигурно је смјести сад…
И вјеруј твојој да невјести
нећу у писму пролит јад.
Ал’ прими мудре сад савјете:
нека прочита моје пјесме,
и нека чува ми портрете, –
младожења то одбит не см’је.
Јер драже таквим је лудама
сазнање потпуне побједе,
већ пријатељске све бесједе
и спомен оних њежних дана…
А када гроша среће зброј
проживиш с том драгом златном
и души већ презасићеној
одједном буде све одвратно –
у моју узвишену ноћ
не долази. Јер ја те не знам.
И како да ти пружим помоћ?
За срећу ни ја лијека немам.
Превод: Фикрет Цацан
Извор: Феномени
