Пише: Ана Ахматова
Мој претходник П. Е. Шчеголев завршава свој рад о Пушкиновом двобоју и смрти низом запажања о томе зашто су представници високог друштва мрзили пјесника и изопћили га као страно тијело из своје средине. Сада је дошло вријеме да изврнемо тај проблем на његово наличје и гласно проговоримо не о томе што су они учинили њему, него што је он учинио њима.
Послије тог оцеана прљавштине, издаја, лажи, равнодушности пријатеља и напросто глупости полетика и неполетика, рођачића Строганових, идиота-коњичких гардиста, који су од дантесовског случаја сложили une affaire de regiment (питање части регименте), лицемјерних салона Неселродеа и осталих, високог двора који завирује кроза све кључанице, узвишених тајних савјетника – чланова Државнога вијећа, који се не устручаваху успоставити тајни полицијски надзор над генијалним пјесником – послије свега тога доиста је свечано и дивно видјети како је тај охол и немилосрдни (“свињски”, рекао би сам Александар Сергејевич) и још, наравно, неписмени Петербург постао свједоком да су, чувши кобну вијест, тисуће људи нагрнуле пјесникову дому и заувијек са цијелом Русијом ондје остале.
“Il faut que j’arrange ma maison”, рекао је Пушкин умирући.
За два дана његов је дом постао светињом Домовини, и богатије, свјетлије побједе свијет није видио.
Цијела епоха (уза шкрипу, наравно) мало-помало почела се звати Пушкиновом. Све љепотице, фрајлице, домаћице салона, гардијске даме, дворјани, министри, начелници и не-начелници, поступно су се почели називати Пушкиновим сувременицима, а затим починули у картотекама и именским казалима (с искривљеним надневцима рођења и смрти) пушкинистичких издања.
Он је побиједио и вријеме и простор.
Каже се: Пушкинова епоха, Пушкинов Петербург. А то већ с књижевношћу ни нема изравног односа, то је већ нешто посве друго. У дворским дворанама, гдје су плесали и сплеткарили против пјесника, висе његови портрети и чувају се његове књиге, а њихове су блиједе сјене заувијек отуда отјеране. За њихове се прелијепе дворце и виле говори: овдје је боравио Пушкин или овдје није боравио Пушкин. Све остало никоме није занимљиво. Цар император Николај Павлович у бијелој собовини величанствено блиста на зиду Пушкинова музеја; рукописи, дневници и писма почињу се цијенити ако се у њима појави чаробна ријеч “Пушкин”. И, што је за њих и најстрашније, могли би сами чути пјесника:
Нећете за ме бити одговорни,
можете даље још мирније спати.
Сила је – право, само ваша дјеца
због мене вас ће увијек проклињати.
И узалуд људи мисле да десеци споменика сазданих руком могу замијенити тај један aere perennius што није руком створен.
Извор: Феномени
