Много је лажи изречено о вођењу рата у Гази. Али то не значи да не постоји опасност од масовног изгладњивања. Постоји.
Пише: Амит Сегал
Превео: М. М. Милојевић
Газа се можда креће ка правој кризи изазваној глађу. Хајде да појаснимо зашто, за разлику од неких ранијих неистина о ситуацији у Гази, нова истраживања представљају разлоге за забринутост и шта то значи за Израел. Јуче је, Јанај Спицер, асистент на Хебрејском универзитету у Јерусалиму, поделио своје налазе о ценама хране у Гази пре и током рата. Добро свестан пропаганде Хамаса и његових међународних савезника коју су упућивали из Појаса Газе од 7. октобра 2023. године, Спицер је приметио да је ‚сада ситуација [у Гази] радикално другачија у односу на било шта забележено раније‘. Он иде чак корак даље сугеришући да ће ‚уколико сместа не дође до промене, стање масовног гладовања постати неизбежно‘. Због чега мисли овако нешто? Спицер је пратио цену брашна, које је, како је запазио, ‚најважније потрошачко добро‘.
Септембра 2023. године, брашно, које се продаје у врећама од по двадесет пет килограма, коштало је око 47,5 шекела (14 америчких долара) у граду Деир ал-Балах у Појасу Газе, који су донедавно иаобилазиле Израелске одбрамбене снаге и стога је било мање погођено ратним дешавањима. Од 7. октобра 2023, према Спицеру, цена вреће брашна од двадесет пет килограма кретала се овако:
Јануара 2024: преко триста шекела
Јануара 2025, пре најскоријег примирја: 500 шекела.
Током примирја: вратила се на ранији ниво од 50 шекела – што је близу предратне цене.
Због чега су цене оволико мушичаве? То је ратна ствар – и док удесетостручење цене брашна по свој прилици указује на знатно умањење понуде, оно не значи нужно распрострањену глад, још мање умирање од глади. Међутим, каснији подаци су разлог због којег је Спицер забринут. Након што је окончано последње примирје у марту, цена брашна поново је скочила на 500 шекела до краја априла. Онда је досегла 875 шекела у другој половини маја и 1.750 шекела до краја тог месеца.
Онда је лоше заменило горе. ‚Према извештајима из претходних неколико дана‘, пише Спицер, ‚уколико је цена килограма брашна заиста досегла 150 шекела по килограму – што би значило 3.750 шекела по врећи – сведочимо осамдесетоструком увећању‘. Другим речима, Спицер указује да каква год да је била несташица брашна у Гази раније то није ништа у односу на оно што се сада дешава. Укратко, пише, ‚свега неколико домаћинстава може да се одржи у таквој оскудици током више од неколико дана‘.
Кључно питање је: да ли је у праву? Иако не могу да вас присилим да верујете овом извештају њега би у сваком случају требало узети озбиљније него често пропагандне наводе које објављују Уједињене нације и Ал Џазира. Овде лежи главни проблем. Разматрајући ове податке новинар Фри преса Хавив Ретих Гур истакао је да је кључни изазов за Спицера да увери Израелце како су становници Газе заиста суочени са кризом глади. ‚Тешко је уверити Израелце да је тако зато што су им буквално сви током двадесет два месеца говорили да су тврдње о глади измишљотина‘.
Наравно, ешалон политичке и војне врхушке је добро обавештен о овоме – и забринутост о глади у Гази један је од кључних разлога због којих израелски премијер Бенјамин Нетанјаху жели постизање примирја. Као што је у више наврата понављао током рата, спречавање глади у Гази – због које би Израел остао чак и без својих најпосвећенијих присталица – је кључни предуслов наставка рата који би довео до пораза Хамаса.
Када је већ посреди Хамас, шта они раде у вези са овим? Под један, Хамас је рат против расподеле хуманитарне помоћи недавно повисио на један нови ниво, испаљујући ракету на центар за расподелу помоћи недалеко од коридора Мораг. Срећом, она је пала неких двеста педесет метара далеко од своје мете.
Ово расположење, међутим, није ништа ново. Што су Газани ближе правој глади, то је боље по Хамас, и умањује се шанса да се група сагласи са преговорима о примирју. Све у свему, њихова логика је једноставна: уколико људи заиста гладују, Израел ће бити у сваком случају принуђен да оконча рат – те неће бити нужно да се сагласимо са договором који нам се иначе и не допада.Хамас, стога, са задовољством гомила храну у својим складиштима, држећи је подаље од цивила у Гази што доводи до скока цене основних производа – без чега не би дошло до садашње несташице хране у Појасу Газе. И за Израелце и за обичне становнике Газе ухваћене између две ватре, крајњи исход је суров: када изгладњивање постане стратегија, мир се све више и више удаљава.
Извор: The Freepress
