Аманет владике Петра Првога је пјесма коју је први пут записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.
Фала Богу, чуда великога,
Црна Гора стече господара,
Високога Петра Петровића,
Прве куће и господичића.
У томе им дивно заповиђе
Да се љубе као браћа права
И да служе цара русинскога;
Добро њега царе миловаше,
Црну Гору азном познаваше.
А Бог даде и срећа од Бога,
Црна Гора задоби поштење,
Те посјече Мамута везира
И добро се сабљом обранила
И слободу себе одржала
Да не дава арача Турцима,
Како што се била научила.
Тада веље књиге накитио,
Те је посла цару русинскоме:
„Господаре, царе од Русије,
Мож’ ли знати, јес’ ли запазио,
Кад си мене себи приватио
И кад си ме дивно закрунио,
Те сам моје цркве окитио,
Црну моју Гору придржао?
Фала тебе, драги господаре,
Но те молим, не заборави ме,
Е сам старац тешко ослабио,
Не могу ти у Русију доћи!
Но ево ти мојега синовца,
Рада ђака од шеснаест љета,
Јесте нешто мало научио,
Предајем ти њега на аманат,
На аманат и у твоје руке!
Бог да знаде виђет’ ли га каде,
Зашто сам се љуто разболио,
Па те молим, а Богом те кумим,
Када чујеш да сам преминуо,
Не заборав’ моју сиротињу,
Сиротињу голу и нејаку,
И не пушти моју Гору Црну
Да ми земљу преузимљу Турци
И ђечицу даве као вуци,
Но ми гледај земљи господара,
Да је брани од злије душмана!
Ако видиш, мили господаре,
Да је за чем мој синовац Раде,
Пошљи њега, а за твоју срећу,
Да он чува моју Гору Црну;
Ако не би њима господара,
А од моје куће Петровића,
На муке ће бити Црна Гора,
Као ђеца без оца својега.
А јадни су и сиромаси су:
Нит’ је мора ни равнога поља,
Но голије крша и камена,
Ема вазда чуваше поштење.
Још те молим, мили господаре,
Приручи се цару небескоме
Да угодим Богу јединоме,
Да придржим моју сиротињу
У поштењу и свом завичају,
У слободи и своме закону!
И више ти приписати нећу,
Е не могу, душу испуштићу,
Но ево ти на аманат Рада —
Што учиниш, ја те благодарим,
Зашта буде, нек’ је господаре,
Све у Бога и у твоје руке!”
Црни му је моур притискао,
Е је своју земљу оставио,
А јакоме Богу отишао
Да он двори цара небескога.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
Литература
- Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд, 1974.
