Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Премијер Спајић је у два дана испалио два пројектила у мозак својих (бар дојучерашњих) гласача: прво најављеном подршком гласању за резолуцију о Сребреници, а друго осудом Русије да јој је, некако у опису посла, да изазива немире. Све изгледа још тужније уз сазнање да му је ово издиктирано код г. Шолца дан прије ових (не)промишљених изјава.
Нема овдје приче о томе шта се збиља десило у Сребреници, која и каква категорија очигледног злочина(?) – већ је једина тема: како се том темом манипулише! Мислим, и Србија и Црна Гора усвојиле су парламентарне резолуције које су сагласне са хашком пресудом, али да подржиш резолуцију која ће на ниво међународног дана сјећања на геноцид уздићи једно од наших заклања, и то прије Јасеновца, Пребиловаца, хрватске „Олује“ и других српских стратишта све до Косова? Па то је збиља „нож у леђа“ Србији и Србима…
У истим тим данима огласио се и предсједник Црне Горе Јаков Милатовић са још бескомпромиснијом изјавом од Спајићеве, по питању Сребренице и „геноцида“, а на дану свечаности 50 година УЦГ, ничим изазван, одржао оду Вељку Влаховићу, чије име је Универзитет носио једно вријеме.
Питање је колико се активиста једнопартијског једноумља и пропагатор идеолошког атеизма може величати у Црној Гори 21. вијека? Можда нема основа за критику Влаховићевог лика и дјела, али је било основа да Универзитет уклони име револуционара из свога назива, па чему сада овај скок „у назад“?
Друго, да ли би партизан Вељко пристао на ово савијање кичме пред Западом, коју демонстрира предсједник Милатовић? Ово безупитно пристајање на идеологију геноцида? Уз партизански антифашизам природно иде антиимперијализам, па се поставља питање како то све уклапа наш предсједник у свом политичком исказу, када без мрвице задршке признаје Косово, признаје геноцид… и све оно што му издиктира Запад.
Па се поставља питање јесу ли ови момци заборавили ко их је изабрао и на које функције?
До читања у сљедећем броју.
