Разговарао: Стефан Асберг
– Заинтересовала сам се за читање јако рано, због приче коју су ми прочитали, приче Ханса Кристијана Андерсена, а била је то Мала сирена, не знам да ли се сећате Мале сирене, али ужасно је тужна. Та мала сирена заљуби се у принца, али не може да се уда за њега, пошто је сирена. И толико је тужна да не могу да препричавам до детаља. И чим се прича завршила изашла сам и шетала сам се и шетала око куће где сам живела, у кући од цигала, и измислила сам своју причу са срећним крајем, мислила сам да мала сирена то заслужује, а некако ми је промакло да је та прича сада другачија само мени, да неће обилазити свет, али сам осетила да сам дала све од себе и да ће се од сада мала сирена удати за принца и живети заувек срећно, што ће јој свакако пријати, пошто је радила језиве ствари да би освојила принца, да би му се умилила.
Морала је да промени своје удове. Морала је да добије удове какве имају обични људи и да хода, али сваки њен корак пратили су раздирући болови! А била је спремна да све то преброди да би освојила принца. Зато сам помислила да је заслужила више од смрти у води. И нисам марила за чињеницу да остатак света можда и неће чути нову причу јер сам мислила да је објављена оног часа кад сам је смислила. И ето. Били су то моји почеци у писању.
Реците нам како сте научили да причате приче и да их пишете.
Све време сам измишљала приче, ишла сам пешке до школе, тај пут је био дуг, па сам за то време углавном измишљала приче. Што сам била старија, то су приче све више биле о мени као јунакињи у оваквој или онаквој ситуацији, и није ми сметало то што оне неће бити одмах објављене свету, не знам ни да ли ми је падало напамет да ће их и други људи чути или читати. Радило се о самој причи, обично веома уверљивој из мог угла, са општом идејом о храбрости мале сирене, а она је била паметна, углавном је успевала да свет начини бољим, пошто би се појавила са магичним моћима и тако то.
Да ли је било важно да је прича испричана из женског угла?
Никад нисам мислила да је то важно, али ни о себи нисам мислила другачије него као о жени, а било је много добрих прича о девојчицама и женама. Након што бисте дошли до, рецимо, тинејџерског доба, више би се радило о томе да помогнете мушкарцу да дође до онога што му је потребно, али када сам била девојчица уопште се нисам осећала инфериорно због тога што сам женско. То је можда тако јер сам живела у делу Онтарија где су најчешће жене читале, причале приче, а мушкарци су били напољу и бавили се важним стварима, нису улазили због прича. Дакле, осећала сам се прилично одомаћено ту.
Како вас је то окружење инспирисало?
Знате, не мислим да ми је била потребна било каква инспирација. Мислила сам да су приче јако важна ствар на свету и хтела сам да измислим неке од тих прича. Хтела сам да то радим, а то и није имало везе са другим људима, нисам имала потребу да било коме кажем, и тек много касније сам схватила да би могло да буде занимљиво ако се предочи широј публици.
Шта вам је важно када причате причу?
Па, очигледно је да ми је испрва био важан срећан крај, нисам толерисала несрећне завршетке, свакако не за своје јунакиње. А касније сам почела да читам ствари попут Орканских висова и уследили су јако, јако несрећни крајеви, тако да су ми се идеје потпуно промениле и тежила сам трагичном, у чему сам уживала.
Шта може да буде тако интересантно у описивању живота Канађана у варошицама?
Једноставно морате да будете ту. Мислим да свачији живот може да буде занимљив, свако окружење може да буде занимљиво. Не верујем да бих била толико храбра да сам живела у граду, да сам се надметала са људима у нечему што би се уопштено могло назвати вишим нивоом културе. Нисам морала да се бавим тиме. Била сам једина особа за коју знам да пише приче, иако их нисам никоме причала, а била сам, бар неко време, и једина особа на свету која је то умела да ради.
Економски изгледи у 2024: Кина, Трамп и следећи „црни лабуд“
Да ли сте увек били довољно сигурни у себе у вези са писањем?
Дуго јесам, али сам постала много несигурна када сам одрасла и срела неколицину других људи који су писали. Тада сам схватила да је то мало теже него што сам мислила. Али никада нисам одустајала, било је то просто нешто што радим.
Кад започнете причу да ли увек имате унапред смишљен заплет?
Имам, али често се то промени. Почнем са заплетом, радим на њему, а онда видим да је све пошло другим током, док пишем причу се дешавају разне ствари, али морам бар да почнем са прилично јасном идејом о томе о чему се у њој ради.
Колико вас прича обузме кад почнете да пишете?
О, изузетно. Али, знате, увек сам имала спреман ручак за своју децу, зар не? Била сам домаћица, тако да сам научила да пишем у слободно време и нисам одустајала, иако је било тренутака обесхрабености, јер сам почела да увиђам да те приче које пишем нису биле јако добре, да имам много да учим и да је то много, много тежи посао него што сам очекивала. Али нисам прекидала, не бих рекла да сам икада то урадила.
Који део вам је најтежи кад желите да испричате причу?
Вероватно онај када прочитате причу поново и схватите колико је лоша. Знате, први део, узбуђење, други, прилично је добро, али онда је једног јутра узмете и помислите „каква бесмислица“. Управо тада заиста морате да прионете да радите на њој. Увек ми се чинило да би баш то требало да урадим. Ја сам та која греши ако је прича лоша, није до приче.
Али како је преправите ако нисте задовољни?
Трудим се и вредно радим. Покушам да смислим бољи начин да објасним. Имате ликове којима нисте пружили шансу и морате да мислите на њих или морате са њима да урадите нешто сасвим друго. Кад сам почињала била сам склона китњастијој прози и постепено сам учила да много тога избацим. Дакле, просто наставите да мислите о томе и налазите све више онога о чему прича говори, онога за шта сте мислили да сте разумели од самог почетка, али сте заправо имали још много да научите о томе.
Колико прича сте бацили?
Ха, кад сам била млада све сам их побацала. Немам појма, али последњих година то нисам радила тако често. Углавном сам знала шта морам да урадим да би их оживела. Али и даље је могуће да се негде поткраде нека грешка коју касније видим и онда просто мора човек да заборави на њу.
Да ли икада зажалите што сте неку причу бацили?
Не бих рекла, пошто сам до тада прошла довољно мука у вези с њом, знам да од почетка није ваљала. Али, кажем, не дешава се то често.
Јун Фосе: Нечујни језик (Предавање поводом Нобелове награде)
Да ли вам то што сте све старији мења нешто у писању?
Ох, па добро, да, на веома предвидљив начин. Почнете да пишете о лепим младим принцезама, а после пишете о домаћицама и деци, па онда о старијим женама и то је једноставно тако, не трудите се обавезно да било шта урадите да то промените. Визура вам се мења.
Мислите ли да сте важни другим списатељицама, с обзиром на то да сте домаћица, да успевате да уклопите кућне послове и писање?
Стварно не знам, надам се да јесам. Мислим да сам се ја окретала другим списатељицама кад сам била млада и то ме је баш доста храбрило, а да ли сам ја важна другима – то не знам. Мислим да је сада, да не кажем лакше време, али да је сада много прихватљивије да жена ради нешто важно, не да се само замајава малим играма каквима се бави док су сви други ван куће, него да се заиста озбиљно баве писањем, онако како би мушкарац писао.
Шта мислите, какав утицај имате на некога ко чита ваше приче, посебно жене?
О, па желим да моје приче делују на људе, није важно да ли су то мушкарци, жене или деца. Желим да моје приче говоре нешто о животу, да подстакну људе, можда не да кажу “о, ово је тако тачно”, али да осете неку врсту награде из прочитаног, не мислим ту тек на срећан крај или тако нешто, него једноставно да све што прича пренесе делује на читаоце тако да се осете као другачија особа након што заврше са читањем.
Шта мислите, ко сте ви? Како је вама такво питање звучало?
Одрасла сам у руралној средини, одрасла сам са људима који су углавном били шкотско-ирског порекла и било је крајње уобичајено схватање да не треба да се истичете, да се не правите паметни. Био је то популаран став: “О, па ти си неки паметњаковић?” А да бисте се бавили нечим као што је писање, морате да мислите да сте паметни, бар неко време, и ја сам просто била чудна особа.
Јесте ли били рана феминисткиња?
Нисам знала за реч “феминизам”, али наравно да сам била феминисткиња јер сам заправо одрасла у делу Канаде где је женама било лакше да пишу него мушкарцима. Велики, важни писци били су мушкарци, али ако би се чуло да нека жена пише приче то би је вероватно мање дискредитовало него неког мушкарца који пише приче. То није било занимање за мушкарца. Добро, то је било кад сам била баш млада, данас то уопште није тако.
Да ли би се променило нешто у вашем писању да сте завршили студије на универзитету?
Можда заиста би, можда бих тако постала много опрезнија и много се више плашила да постанем списатељица, јер, наравно, што сам више сазнавала шта су људи урадили, све више сам стрепела. Можда бих помислила да то не могу, али не верујем да би се то догодило, заиста, евентуално само накратко, али толико сам желела да пишем да бих једноставно то превладала и свакако се опробала у томе.
Да ли је писање дар, дат баш вама?
Не бих рекла да људи око мене тако мисле, али никада то нисам доживљавала као дар, једноставно сам то схватала као нешто што могу да радим ако се довољно потрудим. Дакле, ако је то дар, свакако није олако дат, не после Мале сирене.
Да ли сте се икада колебали, да ли сте икада мислили да нисте довољно добри у томе?
Непрестано, непрестано! Побацала сам више ствари него што сам их послала или завршила и то се стално дешавало док сам била у својим двадесетим. Али тад сам још учила да пишем онако како сам желела да пишем. Дакле, да, није било лако.
Колико вам је значила мајка?
Ох, осећања према мајци била су ми веома компликована, пошто је она боловала, имала је Паркинсонову болест, много јој је била потребна помоћ, тешко је говорила, људи нису могли да разазнају шта прича, а била је јако друштвена особа, хтела је да остане укључена у друштвени живот, али то, наравно, није могла због својих проблема са говором. Било ми је непријатно због ње, волела сам је, али тако да можда нисам хтела да ме препознају по њој, нисам хтела да се истичем и говорим ствари које ми је тражила да говорим људима. Било је сложено, онако како би се већ неки тинејџер осећао у вези са неком особом или родитељем који је с неке стране обогаљен. Волели бисте да сте у тим годинама ослобођени таквих ствари.
Да ли вас је на неки начин инспирисала?
Верујем да јесте, али не тако да сам могла то да приметим или разумем. Не сећам се кад нисам писала приче, мислим, нисам их записивала, али сам их причала, не њој, било коме. Али чињеница је да је читала, а и мој отац је читао… Моја мајка би, рекла бих, много више подржала некога ко хоће да постане писац. Прихватила би то као ствар вредну дивљења, али људи око мене нису знали да желим да будем списатељица, нисам допуштала да то сазнају, многим људима би то звучало смешно. Многи људи које сам познавала нису читали, живели су веома практично и то како сам ја замишљала живот морао је да буде скривано пред људима које сам знала.
Да ли је тешко испричати истиниту причу из женског угла?
Не, никако, јер је то начин на који мислим, пошто сам жена и све то, и то ме никад није мучило. Знате, то како сам одрастала је на неки начин посебно, ако је ико тамо читао, читале су жене, ако се ико образовао, то су често биле жене; биле би учитељице у школи или нешто слично, далеко од тога да је све то било затворено за жене, свет читања и писања био је далеко отворенији за жене него за мушкарце, мушкарци су били фармери или су радили разне друге послове.
А ви сте одрастали у радничкој класи?
Да.
И одатле потичу и ваше приче?
Да. Нисам своје окружење доживљавала као радничку класу, једноставно сам гледала око себе и писала о томе.
Да ли вам се допадало то што увек пишете у одређено време, пратите распоред обавеза, бринете се о деци, кувате ручак?
Па, писала сам кад год сам могла, а мој први муж био ми је од велике помоћи, за њега је писање такође била ствар вредна дивљења. Није мислио о томе као о нечему чиме жена не може да се бави, за разлику од многих мушкараца које сам сретала касније; он је то прихватио као нешто што је хтео да ја радим и никад није узмицао пред тим.
У књижари
– Било је то пре свега јако забавно, јер смо се доселили овде, решени да отворимо књижару и сви су мислили да смо полудели и да ћемо умрети од глади, али нисмо. Јако смо се трудили и вредно смо радили.
Колико је книжара вама двома била важна у почетку, кад је све то почело?
Од ње смо живели. Била нам је све што имамо. Нисмо имали никакав други извор прихода. Првог дана по отварању смо зарадили 175 долара. Много, рекли бисте. Па и јесте, јер нам је требало доста времена да то поново достигнемо.
Обично сам седела за столом и проналазила књиге људима, бавила се стварима које иначе радите у књижари, углавном сама, а људи су долазили и причали много о књигама, било је то пре место окупљања него место где само дођете и купите ствари, и то је посебно важило увече, кад бих овде седела сама и ти људи би долазили сваке вечери, разговарали би са мном о нечему, и било је сјајно, било је много забавно.
Све до тада сам била домаћица, све време сам била у кући, била сам и списатељица, али је ово била дивна прилика да изађем међу свет. Не мислим да смо много зарађивали, вероватно сам мало превише причала са људима, знате, уместо да их наводим на књиге, али тај период живота ми је био фантастичан.
Пазите ово! Волим кад ми се појави неко овако као сад, кад то није само зато да би добио аутограм, него вам исприча зашто долази.
Желите ли да вашим књигама буду инспирисане младе жене, да осете инспирацију да пишу?
Није ми важно шта осећају све док уживају у читању књиге. Није ми толико стало да људи у њима проналазе инспирацију колико желим да им причине велико задовољство. Ето то желим: желим да људи уживају у мојим књигама, да мисле о њима као о нечему што има неке везе са њиховим животима. Али није то главна ствар. Покушавам да кажем да нисам, мислим да нисам, политички настројена особа.
А јесте ли културно настројена особа?
Вероватно. Нисам баш сигурна шта то значи, али мислим да јесам.
Изгледа да веома једноставно гледате на ствари?
Да ли? Добро, да.
Па, прочитао сам негде да желите да ствари буду објашњене на лак начин.
Да, тако је. Али не мислим да ја треба да лакше објашњавам ствари, просто тако пишем. Мислим да природно пишем лако, не мислећи притом да то мора да буде што лакше.
Јесте ли икада наилазили на периоде кад нисте били у стању да пишете?
Да, јесам. Дигла сам руке од писања, кад то беше, можда пре годину дана, али то је била одлука, било је да не желим да пишем, а не да не могу, одлучила сам да хоћу да се понашам као сав остали свет. Кад пишете, радите нешто за шта други људи не знају да радите, не можете баш да причате о томе, увек налазите пут до тог тајног света, а потом радите нешто друго у нормалном свету. И некако је то почело да ме замара, то сам радила цео живот, буквално цео живот. Кад се нађем у друштву писаца који су некако академскији, онда се мало узрујам јер знам да не могу тако да пишем, да немам такав дар.
Рекло би се да је то другачији начин да се исприча прича?
Да, и никада нисам радила на томе, како бих рекла, свесно, па, наравно да сам била свесна, али радила сам тако да ме то што радим утеши и задовољи уместо што сам следила некакву идеју.
Да ли сте икада видели себе као добитницу Нобелове награде?
О, не, не! Ја сам жена! Али има жена које су је добиле, знам. Допада ми се признање, свиђа ми се то, али нисам мислила о томе пошто већина писаца вероватно потцењује свој рад, посебно након што га заврши. Не идете баш наоколо и причате пријатељима да ћете вероватно добити Нобелову награду. Обично то није начин да се она добије!
Враћате ли се ових дана некима од својим старих књига да их прочитате поново?
Не! Не! Плашим се! Не, јер бих онда вероватно добила страшан порив да променим нешто мало овде, нешто мало тамо… То сам чак и радила на одређеном броју примерака својих књига кад бих их извукла из картонске кутије, али онда схватим да је небитно то што их мењам, јер се то не мења и тамо негде другде.
Желите ли да поручите нешто људима у Стокхолму?
Ох, желим да кажем да сам јако захвална на овом великом признању и да ништа, ништа на свету није могло оволико да ме усрећи као то! Хвала вам.
Извор: Nobelprize.org
Превео: Матија Јовандић/Glif
