Када нас је 23. јануара 2023. напустио Чарлс Симић, америчко-српски песник, есејиста, преводилац и универзитетски професор, наметнула ми се мисао да је једна епоха завршена
Пише: Соња Домазет
Симић је био једини Србин који је добио Пулицерову награду за поезију (за аутобиографију, Пулицера је добио 1924. још само Михајло Пупин са ових простора, данас је та књига у Америци обавезна лектира, код нас се о њој ретко пише.)
Симић је рођен у Београду 1938, као Душан Симић. Касније, у емиграцији, његов отац му је име Душан заменио у Чарлс. Песник је једном духовито објаснио да су његов отац и пријатељ са којим се консултовао, сматрали да Чарлс на енглеском значи Душан, али да су највероватније том приликом били припити.
Када се после много деценија вратио у Београд, почетком двехиљадитих, замолио је преводиоца и пријатељицу, Весну Рогановић, да га одведе до Кондине улице. Испред је дуго стајао: „Овако сам и мислио да ће бити. Прозор на подруму који сам разбио пре 1950. године, још није замењен…“
Имала сам срећу да Чарлса Симића сретнем у Београду. Падали су водени зидови кише. Правила сам са њим интервју за НИН. Био је изненађујуће господствен, висок и тих. Очекивала сам раблеовску фигуру и много смеха – читав низ његових есеја били су и метафизичка слика света, али и славље хедонизма – обожавао је добру храну, блуз, џез, најфинија вина… а сачекао ме је песник који је нечујно сео преко пута мене и рекао: „Мислим да Бог чита све. Ипак, мој Бог је критичар.“
Кад год помислим на њега, сетим се реченица из његове аутобиографске прозе, „Застрашујући рај“: „Јунско је вече. Шетам улицама с дрворедима пуним мрачних шапутавих стабала, у мом суседству у Београду. Улице су слабо осветљене, али по њима још има људи; збијају се једни уз друге као љубавници. Пада ми на памет да је то најсрећнији тренутак у мом животу.“
Овако се Београда сећао песник који није био ни Србин, ни Американац, а писао је величанствену поезију и био кандидат за Нобелову награду. Али, заиста није марио много за признања. Највећима нису потребна.
Његови стихови беху златна рђа што шуми на местима где смо некада имали крила, минијатурна унутрашња позоришта Дикинсонове, ноћне море из детињства после којих мајка неће ући у собу, мелодиозни дах мрачних словеначких шума које су око њега и мајке туберкулозно дисале, док су, ноћу, илегално, са тешким коферима напуштали Југославију.
Стварност беше стари поетски плакат који све љушти, писао је. Био је дете (а сваком детету на Балкану је изгледа досуђено да доживи бар по један рат), са породицом је ишао повремено у село, да се склоне од бомбардовања.
Из тих дана носи сећања на чудне звуке из суседне њиве (касније је сазнао да су то некога клали), на боју снега у Шумадији, у зору боје индига, на тихи, претећи београдски сутон. (Да ли је чудно што читавог живота пати од несанице?) Сећао се да су за време бомбардовања, под авионима у високом лету јели лубенице. У току окупације запамтио је и божански укус бурека са месом Добросава Цветковића који га је правио најбоље на свету, јер глад је, као и увек, најбољи зачин сваком јелу, а глад је тада била стварност и заувек остала да као латентни страх лебди над овим просторима.
Тадашњу Југославију, Симић је назвао „фабриком несреће.“ Чарлсова породица емигрира. (Име Душан ће остати само део његове имејл адресе.) Прво је отишао отац. Затим и он бежи са мајком из земље која је „стручњак за производњу сирочади“.
Педесетих година живе у Паризу. У школи пада из свих предмета, осим из историје уметности. Заљубљен је у глумицу Џин Тирни и гледа по три њена филма дневно. У његовом сну, њено лице расцветава се као младица магнолије. Но, Париз није град за сиромашне емигранте, аутсајдере, губитнике.
Чарлс са породицом емигрира у Америку. Живи прво у Чикагу, а затим у Њујорку. Његови родитељи су разведени. Усамљен је. Свет постаје „вербални универзум који себе сагледава изнутра.“ Сећа се: „Напустио сам родитељски дом у осамнаестој… Читаве зиме писао сам лоше песме и сликао лоша платна, све време седећи у неком подземном буџаку у тешком капуту са рукавицама.“
Зарађује продајући кравате, исправља читуље и огласе у новинама, ванредно се школује, слуша божанствени црни, раскошни блуз, Њујорк види као застакљену кутију пуну сенки. Ноћи „имају излазне ране“, слуша звук саксофона и раштиманог клавира, у клубовима беше толико дима да се чинило као да горе. У песнику су немирне „бескрајне рачве матерњег језика.“
Док је живео у соби у хотелу која је гледала на зид, писао је поезију: „Песма је покушај самоопоравка, самопрепознавања, сећања на себе самог, чудо поновног постојања, мистерија велика колико и мистерија самог постојања.“
Над раскупусаним бележницама видео је лица својих предака (са мајчине стране било је много попова, чак и један владика) а спас је налазио у Хусерлу који каже да је „садашњост коју живимо, крајњи, универзални и апсолутни облик трансцеденталног искуства.“
Желео је да његов живот буде хајдегеровска побуна против ништавила. Сматрао је да увек паралелно живимо у два света, од којих је један неизговорљив. Спас је налазио у свом увек виталном смислу за хумор, „јер, ако хумор икад изађе из употребе, људи ће остати без душе“.
Друга страст којом је толио метафизичку жеђ, била је читање: „Читам да бих заспао или да бих се пробудио. Читам док радим разне послове, кријући књигу међу папирима на столу или у полуотвореној фиоци. Читам све и свашта, од Платона до Микија Спилејнија. Мислим да ћу и у свом ковчегу, једног дана, држати књигу уз себе. Најприкладнија би била Тибетанска књига мртвих, али бих више волео приручник о сексу или песме Емили Дикинсон“.
Живео је у Њујорку, граду који пати од несанице баш као и он, пред зору би минуо улицама и чинило му се да види сенку Сократову у тренутка када се „филозофски кловн“ клања невидљивој публици.
Сећао се: „Њујорк није могуће напустити. Дођите једном у тај град и – хопла, уловљени сте за читав живот…“ Овде је ходио трагом уметника Џозефа Корнела, улазио у хотел у улици Парадиз који походе утваре, где је ослушкивао усамљена шапутања величанствених огледала на зидовима.
Пулицерову награду добио је 1990. за збирку песама „Свет се не завршава“ и постао члан америчке Академије уметности.
Ужасавао се радних соба и раскошних писаћих столова, свезака у кожном повезу…За писање је користио коверте од старих рачуна и полеђину летака што се деле на њујоршким улицама као рекламе за брзе зајмове, салоне за масажу и разне видовњаке.
Писао је у кухињи док његова жена кува. Чим би зачуо да супруга у кухињи гњечи бели лук или сецка першун, његова Муза би се нечујно увукла кроз полуотворени прозор. Домаће супе, гулаши, пржена шунка и кобасице на роштиљу имали су исто дејство.
Лирска песма је за Чарлија била исто што и првокласна кухиња: захтевала је осетљив нос и зналачко коришћење зачина. Сматрао је да стварати поезију у Америци значи спасавати сопствену душу. Волео је да себи сипа чашу црног вина и осети благословену празнину, то „божанско стање, ту школу метафизике.“
Било му је потребно да полако испије једну чашу или можда две. Избегавао је да попије целу флашу јер би од тога постао сентименталан и уместо да пише поезију, пожелео би да пева песме из мјузикла и италијанске оперске арије.
Никада није престао да сања Београд. Често га је прогонио исти сан: он је дечак, а стражар на граници чизмом гази његов пасош. Фабрика сирочади никада не престаје да прогони. Сањао је и брбљиву штенад, папагаје и какадуе, побегле из продавнице кућних љубимаца- право у снег.
Знао је цену уласка у песму – изгубићеш пут којим се враћаш. Па ипак, непрекидно је тонуо у поетске лавиринте. У његовим реченицама пулсира јарки тоналитет југа, али и бескрај ситних пољубаца смрвљених о усне зиме, на Божићној молитви. Не знам да ли је драги, вољени, чудесни Чарли веровао до краја у Бога. Али знам да Бог јесте веровао у њега и у смрскани сјај његових стихова, што као олуја стружу по прозору вечности.
Извор: rt.rs
