Зараде не прате раст трошкова живота, па су штрајкови радника свакодневица у постбрегзитовској монархији
Усијано штрајкачко лето, како су прошлогодишње протесте радника у кључним сегментима британског друштва назвали стручњаци у научном часопису Лансет, прерасло је у усијане јесен и зиму, а нема разлога да се прича не настави и на пролеће. Скок животних трошкова и двоцифрена инфлација, највиша у последњих 40 година, показали су да постбрегзитовска Британија најспорије излази из кризе у односу на државе са којима је у истом рангу, попут Француске и Немачке.
Kалендар већине синдиката за прва три месеца 2023. густо је попуњен, па је само у марту заказано 27 штрајкова. Откако су јуна 2022. у једнодневни штрајк ступили запослени на железници пошто зараде нису пратиле скок трошкова живота, а јавна подршка је обезбеђена кроз кампању „Сад је доста“, рад су редом обустављали запослени у авио-саобраћају, пошти, телекомуникацијама, као и лекари, медицинске сестре, учитељи, наставници, професори, адвокати, ђубретари, ватрогасци, новинари, рагбисти… Сада су дужи штрајк од 31. марта до 9. априла, дакле, у време Ускрса, најавили и запослени у обезбеђењу лондонског аеродрома Хитроу који сматрају да је понуђено повећање зараде од 10 одсто премало, нарочито у односу на плате менаџмента.
Тренутна економска криза старија је од пандемије коронавируса и рата у Украјини, па и владавине Бориса Џонсона, али је „допринос“ бившег премијера неспоран када се узме у обзир његова улога у Брегзиту и непостојање плана за решавање проблема. Директор Националног института за економска и друштвена истраживања Џагџит Чада сматра да је читав овај период Џонсоново наслеђе, јер се Брегзит можда не би догодио без његовог учешћа, а излазак из ЕУ доминира британским економским учинком од 2016. године.
НАЦИЈА У СТАГНАЦИЈИ
Четири године пошто је изнео многобројна обећања када је улазио у Даунинг стрит број 10, Џонсон је свом другом наследнику Ришију Сунаку – петом конзервативном премијеру у низу од 2010. до данас – оставио више проблема него што их је затекао.
Брегзит је довео до смањења пословних инвестиција, па и продуктивности. У прошлогодишњем Привременом извештају о економским истраживањима до 2030. пише да је токсична комбинација мале продуктивности и велике неједнакости, уз стагнацију реалних зарада, довела дотле да је 2018. просечно домаћинство на Острву имало 8.800 фунти мање него она у пет компаративних држава.
Закон против азиланата
Процењује се да у овом тренутку у Британији постоји потреба за 330.000 неквалификованих радника, али је очигледно у коме власти не виде потенцијалну радну снагу. Влада је представила нацрт новог закона о миграцијама којим ће, ако буде усвојен, бити омогућено притварање и брза депортација свих који траже азил уколико су у земљу ушли нелегалним путем.
Премијер Риши Сунак – иако и сам потомак имиграната – у првом говору 2023. као један од приоритета најавио је „заустављање бродова“ којима имигранти долазе у Британију преко Ламанша. Прошле године је на Острво овим путем стигло око 45.000 људи. Током недавног самита са француским председником Емануелом Макроном Сунак је најавио да ће Лондон помоћи у финансирању прихватног центра за избеглице на северу Француске.
Организације за људска права упозоравају да постоји опасност да овај закон подстакне трговину људима, а УН су оцениле да би таква уредба практично представљала забрану азила.
У извештају названом „Нација у стагнацији“ наведене су неке поражавајуће чињенице, а главна је да је неједнакост у Британији већа него у било којој другој великој европској држави. И пре пандемије су домаћинства са ниским примањима била 22 одсто сиромашнија него она у Француској, док је просечно домаћинство било сиромашније за 16 одсто него у Немачкој и девет одсто него у Француској. Осам милиона младих радника никада није радило у окружењу са одрживим растом просечних зарада, а половина оних који су рођени осамдесетих неће бити у стању да поседује куће у поређењу са онима који су рођени педесетих. Млади у неразвијеним регионима имају два и по пута мање шанси да напусте свој крај у односу на вршњаке у најразвијенијим областима.
Упркос тврдњи министра финансија Џеремија Ханта да је жилава британска економија прошле године забележила највиши раст од свих држава Г7 и на путу је да избегне рецесију, Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) очекује да ће ове године британска економија пасти у минус и да ће у Г20 бити боља само од руске – која је под санкцијама.
Иако је БДП у Британији прошле године порастао за четири одсто, овај оптимистичан број није био у складу са „субјективним осећајем“ грађана. „Британска економија изгледа боље, осећа се горе“, оценио је Вашингтон пост.
БИТKА ЗА СТАНДАРД
Раст реалних зарада од 1970. до 2007. износио је 33 одсто по декади, али је од 2010. пао испод нуле. Године резова после велике финансијске кризе 2008. узеле су највећи данак у јавним службама, где су услови рада и даље све тежи, а стандард запослених драматично пада. Према писању Фајненшел тајмса, у приватном сектору у Британији зараде су од 2010. до 2022. порасле 5,5 процената, али су у јавном пале за 5,9 посто. Савет синдиката (ТУЦ) објавио је у октобру да два милиона запослених у јавном сектору планира да напусти посао због малих плата. У исто време, готово 90 одсто млађих од 30 година са нижим или просечним примањима запослено је у приватном сектору и углавном немају заштиту синдиката.
Влада је показала спремност да преговара и неколико унија је ових дана отказало штрајк због договора или напретка у преговорима, али је Риши Сунак у јануару предложио закон којим се запослени приморавају да поштују минимум рада у кључним секторима, што ће, ако прође, онемогућити веће штрајкове, и то у земљи која већ има јаке антисиндикалне акте.
Један од проблема са којима се суочава британска економија је и хроничан мањак радне снаге, али власти сваким новим потезом само продубљују проблем. Уколико не спроведе флексибилнији имиграциони систем, Лондону прети „изгубљена деценија“ јер је земља већ у нечему што је утицајна лоби група Kонфедерација британске индустрије (ЦБИ) назвала „стагфлацијом“. Влада, међутим, регулативе у овој области само пооштрава. После Брегзита сезонски радници су могли да добију визе на шест месеци, иако је потреба за њима трајала девет месеци, тако да су произвођачи морали да троше додатно време и новац на обуку следеће групе. Ово је један од узрока зашто у самопослугама влада несташица зелене салате – главни је то што произвођачи не добијају никакву подршку, па им се не исплати ни да је саде када земљиште може профитабилније да се искористи као грађевинско.
Мада су штрајкови у Британији масовни, они су готово невидљиви у поређењу са тренутним протестима француских радника због реформе пензија. У обе државе штрајкачи имају подршку две трећине грађана.
„У Француској постоји осећај да се брани постојећи животни стандард, док у Уједињеном Kраљевству људи осећају да је све оно што је постојало нестало“, каже за Дојче веле Сем Моркрофт, потпредседник ТУИ у Шефилду.
Извор: Тамара Јорговановић/novimagazin.rs
