И ревизионизам је „рана наопака“.
Пише: Александар Живковић
Годину посвећену дугогодишњем предсједнику СКА-САНУ Александру Белићу, највиша научна установа у Србији почела је Округлим столом у организацији свог Балканолошког института „Пије XII и тоталитаризам у Југославији: Нови погледи”.
Радује ме да су наши истраживачи, макар под тим оквиром, дошли до нових ватиканских докумената. Није то лако и то је за поштовање. Али ако је цијена за то да се створи „нови поглед“ на Хитлеровог папу – прескупа је. И ти „нови погледи“ у САНУ ме нимало не занимају. Српски поглед на Пија XII одредио је патријарх Гаврило Дожић у Риму 1945, одбијајући његове услуге. И то се неће мијењати.
Занимљиво је, мени, у цијелом замешатељству, које има и одлике међународног ревизионизма, да су се у САНУ одлучили да изједначе „тоталитаризме“ 1941-45 (НДХ) 1945-58 (Титова Југославија). САНУ је мало чинила и чини на истраживању геноцидне НДХ, а комунистички период Југославије никада није до сада означавала као „тоталитарни“. Напротив, она ове године обиљежава академика Белића који је и у том периоду био њен предсједник, а Јосип Броз Тито академик. Када је Драгослав Михаиловић тражио да се постхумно одузме титула академика Брозу, Дејан Медаковић, коме је тешко приписати симпатије према Титу, подсјетио је да би било незгодно дерогирати одлуку иза које је стајало тадашње часништво Академије (Александар Белић, предсједник, Милутин Миланковић, потпредсједник).
Елем, због Пија XII, Историјско одјељење Академије као да је направило преседан. Било би сада лијепо да се у оквиру неког сличног пројекта објави коначно грађа о тоталитаризму након 1945. Укључујући и ону о Академији и академицима у том периоду.
А „нови погледи“ на Пија XII ме, рекох, не занимају.
Ипак, ради објективног информисања читалаца о овом прегнућу, преносим комплетан интервју Danasu, од 19.2,2026, Војислава Г. Павловића, директора Балканолошког института САНУ.
Александар Живковић: Генерал Симовић – Драјфус из нушићевског сокака
Разговарала: Јелена Тасић
У организацији Балканолошког института Српске академије наука и уметности 20. фебруара у САНУ одржаће се научни скуп „Папа Пије XII и тоталитаризам у Југославији: Нови погледи”, као круна трогодишњег истоименог пројекта.
На њему је најављено је учешће историчара из Италије и Србије а, према речима директора Балканолошког института САНУ Војислава Г. Павловића, „овај округли сто биће прилика да се резултати пројекта, усредсређени на прилике у НДХ и у комунистичкој Југославији, посматрају у контексту свеобухватног сагледавања понтификата Пија XII у савременој историографији“.
– У периоду од 2022. до 2025. Балканолошки институт САНУ је уз подршку Фонда за науку Србије у оквиру програма Идеје реализовао пројекат под насловом „Пије XII и тоталитаризми у Југославији 1941-1958“. Резултати истраживања у нашим, регионалним, иностраним и ватиканским архивима објављени су у зборнику у издању Института: „ Pius XII and the Challenge of Totalitarianism in Yugoslavia 1941-1958 “ , објављеном 2025. Радови са међународне научне конференције одржане фебруара 2024. у Београду објављени су исте године у зборнику: „ Catholic Church and Totalitarianism in Yugoslavia, 1941–1958 “. Овај пројекат Балканолошког института је до сада једини код нас, али и на целом југословенском простору који је заснован на грађи из ватиканских архива за период понтификата Пија XII отворених марта 2020. одлуком папе Фрање. Наше колеге, професори на универзитетима у Риму, Барију, Касину и Каљарију су љубазно прихватили да заједно са члановима пројекта размене мишљења о политици Пија XII према Југославији, мериторности закључака пројекта као и о могућим правцима даљих истраживања – објашњава Војислав Г. Павловић у разговору за Данас.
*Због чега међу ученицима скупа нема представника Ватикана?
-Истраживања посвећена понтификату Пија XII су у првом реду посвећена његовом ставу према Холокаусту, те и у оквиру универзитета који су везани за Свету столицу истраживањима прилика у Југославији није до сада посвећена посебна пажња.
*Папа Пије XII познат је као „ратни папа“, његов понтификат трајао од 1939. до 1958. године. Због чега је изван Римокатоличке цркве процес његове беатификације споран, Јевреји траже да се заустави ако не трајно, оно бар док је жива и последња жртва Холокауста?
– Пије XII је у историографији остао упамћен пре свега по ономе што није учинио, јер није јавно осудио нацистички геноцид над Јеврејима. Томе треба додати да није осудио ни геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ. Заглушујућа тишина током рата и потоња релативизација геноцида у историографији је различито тумачена, те јединствена и усаглашене оцене о делатности Пија XII током рата ни данас нема, и верујем да је то препрека за даљи процес у оквиру Католичке цркве.
Александар Живковић: Владика у бесудној земљи (поводом документарне ТВ серије)
*Шта на основу Архива папе Пија XII историјска наука сад зна о његовом понтификату – да ли је заиста био само „папа на бранику од нацистичког и комунистичког тоталитаризма“?
-У историографији се води полемика о мотивима којима се Пије XII руководио при одлуци да не осуди јавно Холокауст. Нина Валбуске и Ђовани Коко, аутори монографија писаних на основу грађе из отворених Ватиканских архива, сматрају да се папина морална обавеза да буде универзални заштитник хришћана у пракси ограничавала на заштиту Католичке цркве као институције и католика као њених верника. Јевреји су стога били изван домена папине заштите, изузев оних који су били спремни да промене веру или су већ прешли на католичанство. Давид Керцер тумачећи световне мотиве који су навели Пија XII да прећути Холокауст, тврди да би осуда нациста отуђила више десетина милиона католичких верника који су у Немачкој подржавали Хитлера од Свете Столице. У време великих немачких победа у првој фази рата Пије XII је у сарадњи са фашизмом у Италији видео гаранцију опстанка Ватикана и заштиту од нацизма. После првих победа Совјета страх од комунизма је постао превасходна брига Ватикана, тврди Керцер.
*Где је у свему томе случај контроверзног кардинала Алојзија Степинца због ког су од 1952. до 1967. дипломатски односи Ватикана и тадашње Југославије били прекинути?
-Степинац се у југословенским оквирима руководио истим мотивима као и Пије XII на светској сцени. Водећи искључиво бригу о Католичкој цркви, њеним институцијама и верницима, није због усташког геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима довео у питање Усташки покрет и државу коју је он створио под немачком и италијанском заштитом. Српску православну цркву је сматрао за носиоца српске доминације у Југославији, а за њено учење није имао никакво поштовање, те је прелазак на католичанство под контролом Католичке цркве за њега био логичан исхода шизматичке јереси. Заједнички циљ Степинца и Павелића била је искључиво католичка и искључиво хрватска држава. О путевима и средствима за њено остварење било је међу њима несугласица, али за обојицу у њој није било места за православне Србе и Јевреје. Пошто је одбио да Католичка црква постане део комунистичког система власти Степинац је суђен и католички медији су добили прилику да Павелићевог саборца у борби за очување хрватске државности у оквиру нацистичког новог поретка сада представе као жртву комунистичког терора. Био је осуђен, затваран и на крају интерниран у родном месту да би му 1952. Пије XII доделио ранг кардинала, што је био повод за прекид дипломатских односа. Његова судбина је осликавала промену приоритета коју је наметала блоковска подела. Холокауст и геноцид над Србима у НДХ постали су мање важни од исхода блоковског сукоба у коме се савезници више нису бирали.
*Колико је за однос папе Пија XII према Југославији важно то што је као ватикански службеник био творац Конкордата са Србијом 1914. и што је лично водио преговоре о Конкордату са Краљевином Југославијом 1935. против ког се побунила СПЦ?
-Еуђенио Пачели, будући папа Пије XII, у два наврата се темељно упознао са верском ситуацијом прво у Србији па потом и у Југославији. Поред искључиво верских питања, Пачели је подробно упознао и политичке прилике у Југославији. Погледе Свете столице на прилике у Југославији је прецизно сажео Ђовани Батиста Монтини, заменик државног секретара за опште послове и будући папа Павле VI, априла 1941, изјавивши да су од свих поражених народа Европе Хрвати једини којима је пораз донео задовољавајуће решење њиховог посебног проблема – стицање независности.
Александар Живковић: Владика черногорски – предводитељ народни (поводом документарне ТВ серије)
*Да ли је Римокатоличка црква у НДХ могла било шта да ради без знања централе у Ватикану или да је не обавештава о стању на терену, имајући у виду унутрашње устројство и начин деловања РКЦ?
-Света Столица је настојала да добије информације о приликама у НДХ. Опат Ђузепе Рамиро Марконе је стога послат у Загреб где имао улогу незваничног ватиканско дипломатског представника. Он је детаљно и веродостојно извештавао, о геноциду, о преверавањима и о односима клера са Усташама. На основу закључака Монтинија и наведене анализе политике Пија XII може се видети јединство погледа између Свете столице и католичког клера у НДХ. Католичка црква је била интегрални део хрватског националног покрета док су поједини њени веродостојници постали део усташког покрета и учествовали у геноциду. Света столица је располагала многобројним и мериторним сведочанствима о геноциду и преверавањима али их није, ни јавно ни у преписци са загребачким каптолом, осудила. Усташки режим и НДХ су посматрани као заштитници Католичке цркве и њених интереса.
*Да ли и колико историја оптерећује данашње дипломатске односе између Србије и Ватикана?
– Судећи по ставу Ватикана који је одбио да призна независност Косова, као и тежњи да се питања везана за историју Југославије оставе по страни када се разматрају односи Србије и Ватикана, верујем да би историја могла постати искључив домен историчара.
Учесници
На Округли сто у САНУ из Италије долазе три професора са Универзитета Рома Тре: Франческо Гуида, Алберто Баскиани и Антонио Д‘Алесандри, као и његове колеге са Унивезитета у Барију Лућано Монзали, Унивезитета у Касини Лука Рикарди и Универзитета у Каљарију Лука Лецис. На листи историчара из Србије су: Војислав Г. Павловић, Борис Милосављевић, Драган Бакић, Александар Стојановић, Милосав Ђоковић, Душан Фундић, Игор Вукадиновић, Богдан Живковић, Милош Војиновић, Растко Ломпар, Ања Николић.
Извор: Данас
