Дошло неко такво вријеме да начелници Генералштаба сами себе пензионишу.
Пише: Александар Живковић
Вијест је била војнички кратка: Министарство одбране Србије саопштило је да је начелник Генералштаба Милан Мојсиловић пензионисан на сопствени захтјев. Десило се то у данима годишњице Колубарске битке и коснуло је оне који држе до војничке традиције у Срба.
Наиме, било је очекивано да генерал Мојсиловић сачека барем избор новог предсједника Републике, да не кажем врховног команданта, у чијој је надлежности разрјешење и избор начелника Генералштаба.
Заиста, може се само нагађати, зашто је генерал Мојсиловић поступио овако како је поступио. Њему на душу.
Ипак требало би овим поводом осврнути се на држање војног врха на челу са Мојсиловићем у кулминацији косовско-метохијске кризе, око фамозног француско-њемачког плана и Охридског споразума прихваћеног од тадашњег руководства Србије, са свим посљедицама за српски народ на том простору.
Пишући својевремено Хронику најављене предаје на овом сајту стално смо гајили наду да ће Војска и безбједносне службе Србије спријечити за косовско-метохијске Србе крајње неповољан исход политике врховног напредњака.
Испоставило се да му тим, највећим могућим поводом и крајње отворено говорећи – јединим смислом свог професионалног опстанка – нијесу упутили никакав приговор. Штавише, исцрпљивали су се у страдијским парадама, које је требало да скрену пажњу од тужних Видовдана на окупираном Газиместану.
Све у свему, Генералштаб се није много промијенио од вакта Титових генерала у финишу југословенске кризе деведесетих година. Савитљивост према политичарима и њиховим пандурима, неки војни вајни бизниси, тако, барем споља, дјелује наша команда. Далеко, далеко од Мишића и Колубаре.
Остаје да се надамо новом војном врху који ће раскинути са том отужном праксом. И вратити част српских официра. И њихов глас у питањима одсудним за опстанак нације.
