Александар Живковић: Улице (можда) наше – медији сигурно ваши

Недељна литија декриминизовала је окупљања против предаје Косова, а студентски протести додали су неопходну оштрину коју такви протести морају да имају у суочавању са медијским једноумљем у Србији. 

Хроника најављене предаје 8.

Код Лепосавића, они специјалци који тамо не смеју да буду по НАТО гаранцијама Вучићу, пребијају српске младиће. Нова реалност; и до сада тврди опстајници на Северу Косова дижу руке од свега. Пилићари Алфа Вука надају се косовским локалним изборима у априлу, е да би још нешто покљуцали. Сви имају адесе, неки и по више њих, у Београдском пашалуку, и од раје је то тешко сакрити. Пут у пропаст је трасиран.

Неки правници се надају да ће се кроз преговоре отворити простор за боља решења за тзв. ЗСО и статус Цркве на Косову и Метохији. Други, попут Драгутина Ненезића, упозоравају да ће албанска страна бити тек много шкртија када добије оверену тзв. Мапу пута за примену „Споразума о нормализацији“. Нормално, весели професор уставног права и судија Уставног суда Србије, у истоветним чланцима (!) у Новостима и Политици, унапред одбацује сваку интервенцију Уставног суда, сви ти документи који се доносе наводно нису правни, него политички, а он од политике једино зна да навијање за Алфа Вука доноси две лепе плате (плус ауторски хонорари!).

Нешто се, ипак, мења и у јавном мнењу и на улицама, незадовољство се по разним питањима исказује све масовније и организованије (покрет за одбрану изгнаних тужитељки, итд). И око Косова и Метохије, литијско окупљање у Београду на Недељу Православља , колико год било упитно са канонске тачке, показало се благотворно по декриминализацију јавних окупљања и протеста, који су од Сретења требало да буду маркирани само снајперима и „екстремним десничарима“. АВ таблоиди су прећутали литије, али су их зато „Шолакови медији“ приказивали као скуп сто људи који има нешто против полиције. Тако се показало, да за разлику од Слобиних времена, у Београду и Србији нема алтернативних медија. Остала је борба на друштвеним мрежама и на – улици.

Студентски Плато је прорадио и за први протест био је веома успешан. Храбри, млади људи унели су неопходну дозу оштрине у односу према режиму и, ако је судити према искуству из деведесетих, њихове пароле постаће ускоро „својина“ читаве наше омладине. Док су таблоиди сумануто израчунали да је просек година учесника студенског протеста, баш 58 (!), Алфа Вук је одмах одговорио организовањем покрета „за одбрану Србије“. Када би човек могао да се поузда у спремност на, макар техничку, сарадњу лидера опозиције, одбрана Србије би врло брзо добила другачије усмерење. У сваком случају, тешке ће бити мартовске иде и ове године.