Дошло неко такво вријеме да се обични вјерници радују и када се поглавари сретну без саслуживања.
Пише: Александар Живковић
Вијест изгледа сасвим протоколарно иако говори о безмало историјском сусрету. 21. јула ове године јерусалимски патријарх Теофило III посјетио је на Фанару патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја.Био је то њихов први сусрет од раскола у православљу изазваног проглашењем „аутокефалности Православне цркве Украјине“ од стране Цариграда.
Православна, Боже ме прости, блогосфера одмах се бацила на анализу ове кратке вијести. Неки су говорили о тријумфу јединства Цркве, неки о тријумфу васељенског над јерусалимским троном, који се, наводно, одрекао „аманског формата“ (окупљање већине Помјесних цркава које не признају ПЦУ…). Готово нико није поменуо да је сусрет протекао без литургијског саслуживања. То је постало саморазумљиво у нашем времену – „пуне“ се диптиси а избјегава евхаристија.
Александар Живковић: Даље продубљивање раскола Цариграда и Москве на Педесетницу
Управо та чињеница – да недостатак литургијског општења више ријетко коме упада у очи – говори више од свега о дубини геополитичког изазова пред Православљем. Тај изазов довео је до раскола који је објелоданио, ако ћемо ствари да посматрамо отачким очима, и „змије у њедрима“ (јереси) у саморазумијевању појединих патријаршија. Зато ће раскол тешко бити превладан људским силама и дипломатским сусретима.
Ипак, и тако фалични, ови сусрети остављају неко зрнце наде. Очигледно покушавају да се васпоставе сурвани мостови. Некако у исто вријеме, шеф Одјељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије, митрополит волоколамски Антоније посјетио је Кипар и састао се са неколико тамошњих архијереја, истина, познатих по противљењу једнострано проглашене аутокефалности „ПЦУ“. Бугарски патријарх Данило, који се у међувремену састајао и саслуживао са патријархом Вартоломејем, упутио је ових дана позив украјинским судовима да одустану од гоњења и пријетње „правосудног“ укидања канонске Украјинске правословне цркве.
Треба примјетити да док се стари канали комуникације васпостављају, неки црквени, у дословном смислу ријечи, фронтови се продубљују. Од Балтика до Молдавије. Геополитика, у црквеном контексту, можда и није јерес, али свакако је страст и искушење појединих црквених поглавара. Наше је да се као вјерници молимо да не упаднемо у ту напаст.
