Политичке елите у Србији маштају о реваншизму или лустрацији. О томе ће, изгледа, ипак да се одлучује у ембахадама.
Пише: Александар Живковић
Јучерашње саопштење Спољне обавјештајне службе Русије и прекјучерашњи, садржином и стилом сличан, чланак Михаела Мартенса у полуслужбеном Франкфутер алгемајне цајтунгу, јасно указују да су се Русија и Њемачка опет сучелиле на територији Србије. Ако су Срби често, углавном са Запада, критиковани да нијесу извукли праве поуке из своје прошлости, то, канда, није пошло за руком ни европским силама.
Унутрашњом политиком Србије тренутно доминирају елите које жуде за реваншом („време одговорности“) или лустрацијом напредњака. (На примјеру Црне Горе види се да да та врста планиране казне на овом свијету углавном погађа “ситне рибе“.) Не виде се неке знатније унутрашње снаге које могу одлучујуће да промјене ток догађаја и земљу поведу ка излазу из друштвене кризе. Идеалан терен за арбитрирање странаца.
Народ у Србији питали су из Еуробарометра и он је оријентисан више ка Русији и Кини него ка ЕУ. (Та већина није настала само из редова присталица режима.) Власт А. Вучића и нема још много адута него да се заиста и ослони на Русију и Кину, мада у Министарству спољних послова Србије истовремено интензивно раде на „стратешком партнерству са САД. Можда ће из свега набројаног да се изроди нека нова геополитичка позиција Србије?
Може да буде, али не мора да значи, да се сјетимо и Баје Пашића. У сваком случају, чини се, да би било боље да се мисли у малим корацима него у великим геополитичким захватима. У неким тренуцима не може се остати неопредјељен, али као што велики имају своје интересе, имамо их и ми. Но, питање је ко ће да их предочи и ко ће да их узме озбиљно у обзир ако се „игра“ препусти искључиво ембахадама. Најприје, није нимало извјесно да великима уопште одговара превазилажење друштвене кризе у Србији. „Стабилократама“ никада није одговарао примјер неке побуне у народу, али посљедње чега се сјете јесте да му испуне жеље. А, што би клинци рекли, реално, ко би се у данашњој свјетској ситуацији бавио српским жељама и потребама?
Тиме ћемо, на крају, смјестили нас на Исток или Запад, морати сами да се позабавимо. Многи мисле, и историја не може да их осуди, да ће нам други скројити капу колико год се ми трудили да будемо аутономни и као личности и као нација. Било како било, макроекономиста и демограф, Мирослав Здравковић, сматра да ће расплет садашњих догађаја да одреди будућност Србије до 2070. године. Ако и претјерује, јасно је да смо на великом искушењу. То више нијесу, уско схваћена, политичка, па и геополитичка питања, то су питања очувања личног и колективног духа.
Послове по ембахадама и са ембахадама неко увијек мора да ради. Да ли ће се при томе „лустрирати“ или „реванширати“ – широко им поље. Наравно, у овом тренутку, интересантнија су геополитичка питања. Ту, хвала Богу, имате много занимљивијих аутора од мене. Као народ са „кућом на путу“ није чудно што се за та питања толико интересујемо. Неки мисле да у томе нијесмо толико вјешти као, нпр. Хрвати, други: добро је што нијесмо тако вјешти, то и јесте наша несавитљивост. Трећи, опет, примјећују да је лако њима уз подршку германског и католичког свијета. Тренутно, много интензивније политичка Хрватска заступа своје интересе у Црној Гори, него Србија на Косову и Метохији!
Хоће ли руско-кинеска подршка такву ситуацију промјенити? Или „стратешко партнерство“ Србије са САД? Или неко „историјско помирење“ са Њемачком? Пробалесу и раније генерације политичара. Мораће и нове.