У Русији још цијене књижевну ријеч, али је то мала утјеха за Артјома Камардина и Јегора Штовба.
Јуче је западним медијима „главног тока“ прострујала вијест да је московски суд издао налог за хапшење Бориса Акуњина. Писац популарних (у међувремену у Русији из књижара повучених детективских романа) налази се у емиграцији и Бог зна шта је режим процесом против њега хтио. Можда је Путин генијални стратег, а Акуњин просјечан писац, али није добро када се књижевници оптужују за издају. Русија јесте у рату (или „специјалној војној операцији“) и повећан степен унисионости мишљења ту је очекиван. И маса је поздинаца, који оправдавају тај свој положај „правовјерношћу“, недавно их је бриљантно описао Захар Прилепин. Свеједно, одговорност за све њихове брљотине пада на вођу.
Ако вођа сумња у популарност рата међу урбаним свијетом, чини се с разлогом, репресија над књижевницима је лош начин да то поправи. Овако, Русија се само изједначава са Украјином, у којој је буквално мучење, нарочито, православних публициста, легализовано од почетка рата. (Видјети о томе свједочење на јутјубу, у међувремену размијењеног, Јана Тихјура.) Руским медијима је тешко да о томе говоре, јер би се показало да власт није била способна да заштити најоданију браћу. Ако иста власт настави репресалије према књижевницима у сопственој земљи, како ће моћи да се питање о мученицима у Украјини постави?
Наше доба није наклоњено принципима, али борба за слободу савјести и ријечи мора да се настави. Двије словенске велесиле уплашиле су се, једна од вјерског исповједања, друга од књижевне ријечи. Можда то показује снагу коју у њима духовност још има. Нека би та духовност била истински побједник братоубилачког рата!
Али мала је утјеха моћ књижевне ријечи за пјесника Артјома Камарадина, који је због једне пјесме прочитане на митингу Мајаковског на тргу у Москви, претучен и сексуално злостављан од полиције, а онда осуђен на седам година строге робије.
Само зато што је присуствовао истом митингу поезије Јегор Штровб осуђен је на пет ипо година робије! Добро. И робија је за људе. И шта поменуте судбине значе у односу на деведесет и девет новинара убијених од почетка рата у Гази? Да не набрајам даље, пуно је зла ових мјесеци. Трпимо га. У пјесницима прво пукне трпило.
Александар Живковић
