Предлози за Листу најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека понекад стижу са неочекиване стране. И врло су утјемељени.
Пише: Александар Живковић
Наставља се „љетња медијска шема“. Предлози за Листу најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека и даље стижу. Размотрићемо их, овдје их само наводим по редосљеду пристизања предлога: Станко и Стојан Церовић, Радован Караџић, Душан и Бранка Богавац, Вељко Влаховић, Бранислава Лијешевић.
Некада предлози „стижу“ и са неочекиване стране. И врло су утјемељени и, тако рећи, неодољиви. Тако јуче на порталу РТЦГ, истраживачки новинар и колумниста, Душко Кнежевић, описује своје шетње са Владом Кековићем.
Ко је био Владо Кековић? Каже истраживачки новинар:
Владо Кековић је био посљедњи шеф комунистичке или социјалистичке Удбе у Црној Гори и мало смо се дотакли осјетљивих догађаја из периода када је био најмоћнији човјек тадашње Републике Црне Горе – суверени господар људских судбина.
Био је то у периоду 1982-1989. и заправо јесте, од повлачења Вељка Милатовића 1984. био најмоћнији Црногорац свог доба (уз вјечитог Јову Капу, разумије се). Тако да неизоставно припада нашој Листи.
Не само због тога, колумну колеге Кнежевића треба, како је за значајне текстове говорио уредник старог НИН-а, Мирко Ђекић, не само препричати него и прочитати. У овом случају и подвлачити:
Јутрос сам се у једној лијепој шетњи, уз занимљив разговор, дружио са Владом Кековићем, мојим драгим пријатељем. Он се од 1982. до 1989. године налазио на дужности руководиоца Службе државне безбједности Социјалистичке Републике Црне Горе.
Шетња као у америчким шпијунским филмовима – када се истраживачки новинар сретне са пензионисаним и некад моћним шефом тајне државне агенције, који много зна о незгодним и деликатним стварима… Тај „случајни“ сусрет никада се не одвија у офису или кафеу, него увијек и по правилу у градском парку, на булевару са дрворедом или на клупи скровитог дворишта. Сигурно сте чули за филм „Седам дана кондора“ са Робертом Редфордом.
Александар Живковић: Шеталиштем Тупе Вукотића, уз Пеђу Исуса
Владо Кековић је био посљедњи шеф комунистичке или социјалистичке Удбе у Црној Гори и мало смо се дотакли осјетљивих догађаја из периода када је био најмоћнији човјек тадашње Републике Црне Горе – суверени господар људских судбина. Иако су фамозни шефови тајних и политичких полиција у тоталитарним режимима били озлоглашени и бездушни, као и сама Удба, из које је се протезала траума која и дан-данас живи у колективном рефлексу, Владо је остао запамћен као мек и разуман начелник Удбе (Службе државне безбједности).
Није злоупотребљавао свој високи и омнипотентни положај, није се иживљавао, није људима стајао на муку, није никога прогонио ни мучио, ако изузмемо српског новинара Милована Бркића. Он је био блажи и хуманији, чак и демократичнији, него многи који су дошли на његово мјесто у времену наводне демократије и вишепартизма. Из те посткомунистичке обавјештајне сфере кренули су шверц, мафија, дрога, политички притисци и политичке и сваке друге ликвидације. Са Владовим падом у данима варљиве АБ револуције – заувијек је нестало то лијепо и безбрижно доба касног социјализма. У посљедњој декади и лабудовој пјесми социјализма готово да је све било уљуљкано, суптилно, танано, дискретно. Такво је било и дјеловање шефа тајне полиције.
Владо ми је испричао како је:
Црногорском народном позоришту увијек давао реквизите за представе: пушке, пиштоље и осталу специфичну опрему. У име захвалности тадашњи директор позоришта Милорад Стојовић поклонио му је годишњу карту за представе које су играле у ЦНП-у. То је шармантни детаљ сарадње једног шефа безбједносног апарата са националном културом. Кроз овај примјер најбоље можемо увидјети колико је то било баршунасто и безазлено доба. Можемо само замишљати шта су каснији удбаши одређеним круговима нудили као услугу и шта су добијали заузврат.
Међутим, Владо у причи никад не иде у оно најинтригантније и митологемско. Он неће пуно рећи, уз сву предусретљивост, отвореност и дружељубљивост. Оно што бисмо жељели чути, оно конспиративно и трилерско, можда никада није ни постојало. Питање је – да ли је то плод наше мистификације? Ипак, чини ми се да се он држи оног западног и џентлменског кодекса – да велики и значајни људи своје тајне носе са собом у гроб. Владо је поштен и добар човјек који је умио остарити, и ја му желим још пуно здравих година.
Александар Живковић: Шеталиштем Тупе Вукотића, уз Пеђу Исуса
Зашто је Владо Кековић прогонио Милована Бркића, колега истраживачки новинару? То је за мене нови документ, ако је Владово признање Вама. Милован Бркић писао је во времја оно да га је тукао Брано Мићуновић. Ваљда човјек зна ко га је тукао? Ваљда је Бркић још жив и здрав можемо га питат. Но и овако дјелује здраворазумски да шеф УДБЕ лично не бије. Барем у то „баршунасто и безазлено доба“ касног социјализма, како пишете.
Али, ако је Брано радио за Кековића још у „баршунасто и безазлено доба“, то отвара многа занимљива питања о транзицији власти у Црној Гори крајем осамдесетих и деведесетих година. Кековића су „поражене стране“ критиковале да није информативно обезбједио Црну Гору од утицаја из Србије (у страху од понављања тог сценарија направљен је данашњи медијски систем Црне Горе), Неки са „побједничке стране“ крајем осамдесетих тврдили су да је Кековић убацио Мила Ђукановића у „српски талас“.
Било како било, Владо Кековић заслужује да се нађе на нашој Листи.
Богами и амбасадор Василије Васо Делибашић.
Сугестије и коментаре за Листу шаљите на:
